Abdulah Sidran: Pravi Kusturica je poginuo na ratištu, ovo je neki Pantelija

Na pitanje kako bi ocenio svoj odnos sa Emirom Kusturicom posle svega što se dogodilo, Abdulah Sidran smatra da je "ta stvar u svojoj naopakoj stereotipskoj verziji toliko ukorijenjena, da nikakva njegova naknadna tumačenja to ne mogu promijeniti".

"Naš je taj puk, pučina, stoka jedna grdna. Mene napada neki bošnjački nacionalist, a i ja sam nekakav bošnjački nacionalist, i kaže da sam pizda jer sam išao na 'poklonjenje' Kusturici. Budaleština. Mene vrijeđa da u intervjuu na deset strana imam više od tri reda o toj osobi. Ta osoba je jedan od najtragičnijih likova među svim našim eksjugoslavenskim stvaraocima i kulturnim poslenicima. Jeste li vi registrovali da je ovde, u narodu, kreirana jedna prekrasna urbana legenda? Naš Emir Kusturica je, prema toj priči, poginuo gore na Zlatištu. I mi, njegovi prijatelji, kako kazuje ta legenda, redovno idemo na mjesto pogibije, na granici između entiteta, na poklonjenje. Poginuo je kao komandant diverzantskog odreda Felini. A da ono što se tamo, u Beogradu, pojavilo kao taj naš poginuli Sarajlija, da je to Milošević poslao ljude na teren da pronađu nekoga ko liči na stvarnog Emira K.I oni negdje u Šumadiji našli nekog Panteliju I. Milosavljevića, stvarno isti, kao kloniran. Ideja je bila da se stvori iluzija kako je veliki sarajevski, bosanski i jugoslavenski režiser, stao na stranu Miloševićevog režima. A time se praktično odrekao svoje domovine i svoga naroda. Mnogi ljudi i danas dopuštaju neki procenat mogućnosti da je ta urbana legenda zasnovana na istini. Da onaj Pantelija, tamo, taj dvojnik ne zna onako dobro režirati! Nešta se tu petlja, nečeg ima, nešta se muti. Ali nema duha Sarajeva, što je naš Zlatni ljiljan, stvarni Emir Kusturica, imao. Pišu mu stranci kritike, izdvajaju prva dva filma, pa kažu da nikad poslije nije 'dosegao sam sebe'. Ja ništa od toga nisam gledo, pa ne znam."Komentarišući kako je konačno "puklo" između njega i Kusturice nakon pokušaja pomirenja i nove zajedničke saradnje, Sidran pominje Andrić-grad."Kad je počeo graditi ono u Višegradu, zvalo se na početku Kamen-grad, poslije je došlo Andrić-grad. Ja mu kazao da bi najprije morao podići spomenik žrtvama – u Višegradu je pobijeno i prognano većinsko bošnjačko stanovništvo – što mu se nije moglo svidjeti. Ali je ipak nešto kao prihvatio. Pamtim rečenicu: Da, ali će to biti spomenik svim žrtvama, iz svih epoha. Da li sam mislio ozbiljno, ili sam ga provociro, to danas ne znam, ali sam mu kazao da sam i ja, i svi mi Bosanci, njemu mnogo zahvalni za to što gradi, jer će taj objekt – danas Andrić-grad – jednog dana, čim se malo slegnu vremena, biti Muzej genocida u Istočnoj Bosni i Podrinju.I on me otjera u pičku materinu. Eto tako. Meni ostao scenarij, kao mlazni avion u garaži, nema pilota koji to zna voziti, ni vlasti koja to hoće servisirati. Kazao sam djeci da im je to nasljeđe, mrtvi kapital, neka ga oni ožive, ako nekad u Bosnu dođu bolja vremena", zaključuje Sidran za novi "Nedeljnik" priču o Emiru Kusturici.Bonus video: Kusturica uručio Petru Božoviću nagradu Drvo života

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nagradapetarbozovicaj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3496556"]