0
Četvrtina veka je protekla od dana kada je hrvatska košarkaška reprezentacija sišla sa pobedničkog postolja na Evropskom prvenstvu u Grčkoj.
I nikada se na njega nije vratila.
PROČITAJTE JOŠ
Odlukom političkog vrha iz Zagreba nacionalni tim bivše članice „velike države“ je sa bronzanim medaljama otišao u svlačionicu u momentu kada se selekcija Jugoslavije popela na najviše mesto.
Prošle su godine dok se neko iz tadašnjeg hrvatskog tima nije odvažio da otkrije pravu pozadinu tog događaja.
I to je bio Aco Petrović.
„Atmosfera je bila ekstremno naelektrisana i vođstvo Saveza je dobilo sugestiju iz državnog vrha da čim primimo medalje siđemo s podijuma i da izbegnemo da slušamo njihovu himnu“, rekao je Petrović.
On je napomenuo i da ne zna sa sigurnošću da li je naredba stigla direktno od Franja Tuđmana, ali…
„Mirko Novosel je sve vreme bio na vezi sa državnim vrhom, nama je saopštena odluka i mi smo je prihvatili“, istakao je Petrović.
Sa ove vremenske distance, on je naveo da je to bila pogrešna odluka, ali se opet tu pojavilo novo „ali“.
„Lako je sada pričati, stavite se u ondašnji okvir. Tada je bilo nemoguće odvojiti sport od politike“, pojasnio je Petrović.
Novosel, međutim, negira da je postojala naredba.
„To je bila spontana odluka igrača, kao određeni revolt za suđenje. Nismo to planirali, nema tu mnogo šta da se priča“, kratko je prokomentarisao nekadašnji direktor reprezentacije Hrvatske.
Slično mišljenje ima i Franjo Arapović, iako se nije našao u tadašnjem hrvatskom timu.
„U razgovoru s igračima koji su bili tada, Hrvatska je otišla s postolja zbog sudijske krađe u polufinalu. Da se radilo o krađi dovoljno govori i to što nije bilo sankcija nakon tog poteza, a da je bilo, onda bi se gledale sudijske odluke pa bi videli što se dogodilo. Naravno, bio je to nesportski potez, ali i suđenje u polufinalu je bilo nesportsko“, istakao je Arapović.
O svemu je pisao i Boris Dežulović, hrvatski novinar poznat po britkom peru i kritičkom stavu.
„Pred sam početak Evropskog prvenstva hrvatske snage su zauzele Dinaru, ključnu stratešku tačku za veliko finale rata u Kninu. Tuđmanu se dogodila najveća noćna mora, mesec dana pred akciju „Oluja“ morao je da gleda svoje reprezentativce kako na najnižoj stepenici postolja mirno stoje uz omraženu himnu „Hej Sloveni“, dok jugoslovenski, dakle srpski, reprezentativci trijumfalno podižu tri prsta. Iz Zagreba je stigla direktiva… Kukavički beg, nikada nisam video nešto tako sramno. Pobegli su kao pi*ke samo zato što Vrhovnik nije mogao da podnese da su Srbi prvaci Evrope, a da im „hrvatski vitezovi“ još moraju i sportski čestitati… Ili da se, daleko bilo, nekome od dojučerašnjih jugoslovenskih reprezentativaca na ceremoniji omakne da zapeva bivšu himnu“, napisao je Dežulović pre pet godina.
Prosto i jednostavno, hrvatski košarkaši su bili žrtve politike iz Zagreba, što je delimično potvrdio i Aleksandar Đorđević, tadašnji jugoslovenski reprezentativac.
„Kad su Hrvati došli u Atinu 1995. godine, njihov sto je bio skroz desno, a naš skroz levo. Šalili smo se da je između nas bila Evropska unija, plave kacige. Španija, Švedska i drugi stolovi. U trenutku kad su ulazili u hotel, Rađa je prošao kraj nas i samo tiho dobacio da su oni na drugom spratu i da dođemo da se pozdravimo kao ljudi. Hrvatske košarkaše niko nije smeo da vidi sa srpskim. Onako, sakriju se, uđu u lift i mi za njima. Nisu smeli da pokažu pred drugima da smo prijatelji. To su detalji koji ti ostanu za ceo život. Posle kad su sišli sa postolja, nije to bilo do njih“, govorio je Đorđević.
Svoja sećanja na taj trenutak je preneo i tadašnji član stručnog štaba Dušan Ivković.
„Čuli smo u svlačionici Stojka Vrankovića kako kaže: ‘Sada je trenutak da napustimo postolje’. Bili su u svlačionici pored nas. Ne bi to Stojko rekao bez političke direktive. Meni je to bilo smešno. Ostali smo da slavimo do jutra. I vidimo hrvatsku ekipu kako na prstima izlazi iz hotela, valjda su imali rani avion. Pozvao sam ih na piće, ali nam se niko od njih nije javio“, istakao je Ivković.
Hrvatska košarkaška reprezentacija nikada kasnije nije dobila šansu da se ponovo nađe na pobedničkom postolju, iako je gotovo uvek imala konkurentan tim.
I to nije za likovanje, već za žaljenje. Žaljenje što su sportisti morali da budu iskorišćeni u političke svrhe, praktično pretvarani u hodajuće mete, sve zarad dokazivanja moći „oca moderne hrvatske države“.
Zloupotreba je išla dotle da je Dino Rađa, zajedno sa nekada Stojanom, a kasnije Stojkom Vrankovićem, morao da bude ikebana pri Tuđmanovom podizanju hrvatske zastave na tvrđavi u Kninu, koja je značila i „pobedu“.
„Dolazi poziv i kaže mi sa druge strane slušalice neko, u pet popodne se nacrtaj na aerodromu i ne govori nikome…“, preneo je Rađa.
Šta je mogao? Da odbije? Šta je kasnije doživeo? I doživljavao? Srećom, ta vremena su daleko, a Rađa je svoju ljudskost dokazao u nedavnim izjavama podrške Novaku Đokoviću, na koga se obrušila hrvatska javnost.
„Ne zanima me da li je neko beo, crn, žut, zelen, budista, hrišćanin, pravoslavac, musliman. Stvarno me to ne zanima. Važno je da li je čovek dobar ili loš“, istakao je Rađa.
Nažalost, loši ljudi su tih godina od mnogih stvorili sebi slične, ne bi li ispali „manje loši“. Nije da se to ne dešava i danas, ali bar ne u tolikoj meri. I treba na tome raditi ne bi li se zaista sve vratilo na nivo ljudskosti – ne moramo da se volimo, ali bar možemo da se ne mrzimo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
