Piše Ranko Pivljanin: Vučiću, ti se polij hladnom vodom

Problem je što je, izgleda, počeo da pada rejting. E, to je već katastrofa u najavi koja se mora preduprediti svim silama, jer pad rejtinga vuče sa sobom potencijalni pad sa vlasti a to je užas, ponor pakla i nešto što se svim silama mora preduprediti. U tom cilju, Aleksandar Vučić, kao ekskluzivni nosilac rejtinga koji je temelj kompletne piramide naprednjačke vlasti, ovih dana se razleteo kao „luda nasta“ malo po gradilištima, a mnogo više po televizijama da objasni, da izvrne činjenice, da zameni teze, da obeća još ponešto, da se izjunači, da se svađa sa opozicijom sa bezbedne udaljenosti, da slavi sebe kao predsednika i vrhovnog komandanta koji razmišlja o svom političkom nasleđu i mestu u istoriji, da se kao pubertetlija hvališe svakodnevnoj posvećenosti učenju...

U subotu je držao predavanje omladincima svoje stranke u Starom gradu i učio ih kako da se posvete predanom radu i unapređivanju, a skup je počeo višeminutnim mitingaškim skandiranjem „Aco, Srbine“, dok su mu prvom redu sedeli čauši iz njegovog glavnog ešalona. Očigledan i bljutav primer firerskog performansa. A naprednjačkim omladincima je kao knjige za čitanje preporučivao „Diplomatiju“ Henrija Kisindžera i „Crnog labuda“ Nasima Taleba, pretpostavljajući, valjda, da će svi ti mladi ljudi krenuti njegovim stopama i svi redom biti političari, pa da se na vreme „dohvate“ adekvatne literature koja će im pomoći da lakše plivaju u mutlacima profesije koja ide uz rame sa najstarijim zanatom na svetu. Nije se prevario da im kaže: deco, manite se ovoga, idite i budite inženjeri, arhitekte, lekari, profesori, naučnici...

Pre nekoliko dana je pljuvao po RTS-u u njihovom studiju gde se, pretpostavljam, samopozvao, zato što su tridesetak sekundi posvetili hapšenju osumnjičenih za zločin u Novom Sadu. Onda je u pink ofarbanom „sigurnom studiju“, kod dueta Jeremić-Uzelac, lansirao novu parolu „kako opozicija hoće rat, a mi hoćemo rad“ koju će posle unisono ponavljati njegovi megafoni, u čemu je prednjačila Ana Brnabić, fikus uzrastao do statusa naprednjačke orhideje.

Teško ga u tom propagandnom pohodu i jurnjavi za popravkom poljuljanog rejtinga možemo ispratiti i mi koji, na žalost, logikom profesije moramo da gledamo i slušamo šta sve taj politički špekulant radikalsko-huliganskog pedigrea radi, mulja, govori, trabunja i konfabulira.

Juče je bilo tačno mesec dana od strašnog zločina u Novom Sadu u kojem je život izgubilo 15 ljudi. I ako je postojao jedan jedini dan kada je taj čovek trebalo da zaćuti i poštedi nas svog prisustva to je bilo upravo juče. Ali, ne. On je baš tada i to baš u terminu od 11 do iza 12 časova držao konferenciju za štampu, iskoristivši kao povod incident sa vodovodom na Kosovu, a sve što je tamošnjim Srbima mogao da poruči bilo je da će im poslati neke pare, samo nije bio siguran da li će to biti 5.000 dinara za 20.000 ljudi ili obrnuto. Da, i penzionerima je obećao uvećane penzije do Badnjega dana. Mission completed!

Onda je krenuo na uobičajene pridike na račun rušilačke opozicije, militantnih aktivista koji brane most, zloupotrebi novosadske tragedije u političke svrhe, preporučujući svima nama, koji ne mislimo kao on, da se „polijemo i umijemo hladnom vodom“, ne bismo li se, valjda, otreznili i izašli iz zablude u kojoj živimo.

Onda su usledio repertoar redovnih stupidarija tipa: kako će s ponosom čuvati EXPO zastavu do 2027; kako će prelepo ušminkati beogradske fasade (čuvajte se, kad budete prolazili ispod njih, prim. a.); o nekom, navodnom, pijanom nastavniku koji ga je nazivao „pederom“; o opozicionaru koga je, kako reče, „savatao“ u tržnom centru Galerija kako jede sladoled...Naravno, ne pominjući o kome je reč. Pitao se i da li je posao Miroslava Aleksića da čupa mikrofon u Skupštini, „zaboravljajući“ da je stajao mirno, dok je njegov partijski šef Vojislav Šešelj čupao te iste mikrofone u toj istoj skupštini. Njega nije pitao da li im je to posao.

Uči nas da budemo pristojni i pacifisti čovek koji, malo malo, pa napomene kako se kao mlad tukao, a sada kao mator poziva opozicionare da dođu „njih pet na njega jednoga.“

I na kraju se sablažnjavao nad činjenicom da je sin Miloša Vučevića neki dan, zajedno sa svojim drugovima iz škole, izašao na ulicu i zastao da oda poštu stradalim sugrađanima na Železničkoj stanici, potcrtavajući dirigovanu mantru o zloupotrebi dece. A jeste li, Vučeviću i Vučiću, možda pitali tog dečka da nije slučajno svojom voljom to uradio? Zna nekad iver da padne i podalje od klade. I kako se usred logoreje u 11 i 52. ne seti da ustaneš i pozoveš prisutne da barem minutom ćutanja odate poštu stradalima.

Zato, gospodine Vučiću, prestani da nas pozivaš na umivanje, tome smo se kao deca naučili. Probaj, za promenu, da se sam poliješ buretom hladne vode, ali gledaj da to bude u kontrolisanim uslovima kako ta voda ne bi dospela u zemlju ili reku. Kontaminiraće ih.