(Veliki) Šefe, koji ti je vrag: Piše Nikola M. Jovanović

Nema sumnje da se i mnogo veće cifre „završavaju“ telefonom i da je za transfer para poreskih obveznika potrebno samo saznanje da Veliki šef zna za to i potvrda da bi i on sam rekao da se pomogne.

Očigledno Velik šef voli da pomogne klubovima „večitih“, verovatno svestan tvrdnje tada premijera, a danas predsednika Srbije da država nema snage za borbu protiv huligana. Kad ne može da ih pobedi (ne može se reći ni da je probao), onda je predsednik prelomio da „pomogne“ ekipi koja vedri i oblači tribinama naša dva najveća kluba, a za koju se može reći da su sve sem navijači. I tu se vodi procenom ko je u većini, pa tako i deli pare Zvezdi i Partizanu. Uprave i jednih i drugih navikle su da njihove nepodopštine budu pokrivene novcem poreskih obveznika.

Ono što je još očiglednije je da vlast sa Aleksandrom Vučićem na čelu smatra da, zato što je većina, parama građana Srbije može da raspolaže kako hoće, pa zato ima 18 milijardi za EXPO, a zapravo namirenje svih onih od prevoznika birača migranata do biznis-elite, koja isisava pare iz budžeta. Ne bih se kladio da bilo šta može da prođe bez miga čuvara Vučićeve „kase“, koja se puni parama građana.

Osvajanje vlasti naprednjaci gledaju samo kroz „raspolaganje“ parama. Budžet vide kao hrpu para na stolu koju po potrebi gurnu onome kome gori pod nogama, a dobio je agreman o pomoći sa Andrićevog venca. Ko stigne poslednji, njemu ne ostane ništa, pa trka za naklonost vladara ne prestaje.

Očigledno je da u toj trci gubi ministarka zdravstva Danica Grujičić, čiji projekat, koji bi rešio zakazivanje pregleda, ne može da stigne na red kod Siniše Malog. Projekat čeka od oktobra da on odobri tender. Ne javlja se na telefon, a to je znak koliko je Aleksandru Vučiću bitno da ljudi stignu do lekara na vreme. Tu država treba da se ponaša kao servis građana, a naprednjačka vlast državu vidi kao monopol fizičke prinude, u kome su građani dužni da servisiraju što glomazniju i nesposobniju upravu koja je sama sebi svrha. Nema tu procenta, nema tu za njih vidljive koristi, iako bi, ne sumnjam, marketinši moguli potpomognuti propagandom režima to sigurno mogli da učine prijatnim za oko i uvo gledalaca redovnih vanrednih obraćanja predsednika.

Pošto je Vučiću važno samo njegovo veličanstvo rejting, izgradiće i kovid-bolice koje zarastaju u korov, a stopiraće tender za „Tiršovu 2“. Možda još nije dogovoreno ko će da ćapi koliki procenat pa zato ministar za javna ulaganja ne želi da kaže hop pre nego što skoči.

Ali zato telefonom Vučić, koga je sadašnja predsednica parlamenta, a nekadašnja premijerka, zvala „šefe“, može da pozove Malog na brčkanju i dogovori finansiranje za deo puta do Kladova ili trafostanicu. One koje ne uspe da „kupi“ stvarima koje je država i inače dužna da im obezbedi redovnim putem, kupi ili uceni državnim zaposlenjem.

Ali telefonski amin Velikog šefa ima snagu koja nadmašuje zakone, budžetske stavke, uredbe...I računanje na njega kao poslednju opciju drži u pokornosti građane širom Srbije koji samo žele normalan život i sistem koji radi. Za mrvicu moći koja će im ići naruku će žrtvovati i preseljenje u drugo mesto da bi podržali vlast, prećutaće zloupotrebe, žmuriće na očiglednu korupciju i nasilje koji ih okružuju.

Ministar Mali morao bi da Velikom šefu skrene pažnju na izjavu Marije, koja je jedna od mnogih roditelja koje se guše u čekaonicama Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj i koja uđe u tu ustanovu sa jednom dijagnozom, a izađe sa pet.

Ministar bi hitno morao da okrene telefon da dobije „zeleno svetlo“ za gradnju „Tiršove 2“, bar dok ne dođe neka vlast koja će to smatrati obavezom prema građanima, a ne još jednim političkim poenom.

Dok taj telefon ne zazvoni, odzvanja ona Duška Dugouška, kojeg je ovekovečio Mel Blank, a kod nas Mića Tatić:

„Šefe, koji ti je vrag?“