0
Država bez pravde i prava je samo velika pljačkaška družina, misao je Svetog Avgustina, ranohrišćanskog filozofa, formulisana pre hiljadu godina, a tako prikladna za Srbiju 21.veka.
Milan Radoičić, čovek koji je priznao da je, mimo policije i Vojske, na vlastitu ruku, organizovao i naoružavao ljude, pa ih zatim poveo i u obračun u kom je više osoba stradalo, pušten je iz pritvora da se brani sa slobode. Sud mu je kao razredni nespretnom osnovcu pripretio da ne ide na Kosovo. Sve u svemu, izgledalo je kao usmena opomena za nestašluk. Neki srednjoškolski ukori tokom mog školovanja zvučali su ozbiljnije.
Ni priznanje Radoičića da je pravio vlastitu vojsku i izazivao oružane sukobe ni sumnjiva prošlost kontroverznog biznismena uz vrlo jasnu sumnju da stoji iza ubistva političkog neistomišljenika od pre nekoliko godina, nisu bili dovoljni sudu da ga zadrži ni 24 sata.
Radoičićev kum i „brat“ po problematičnom poslovnom uspehu Zvonko Veselinović istog dana je ušetao u policiju da odgovori na optužbe da je naručio ubistvo dvojice policajaca, koji su na imanju Jovanjica svojevremeno otkrili najveću plantažu marihuane u ovom delu Evrope. Kako ušeta, tako i išeta, a MUP skoro pa sa radošću saopšti da je prošao poligraf. Ovo je učinak srpskog pravosudnog sistema samo za poslednjih 48 sati.
Da ne pominjemo da pet meseci od nezapamćenog masakra u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“ nema ni naznaka pomaka u istrazi tog slučaja, mada postoji priznanje maloletnika da je počinio masovno ubistvo.
Istovremeno, brzopotezno se organizuje suđenje policajcima, koji su učestvovali u otkrivanju droge na Jovanjici, i to zbog optužbi koje su protiv njih iznela dvojica muškaraca, sa kojima su se sukobili oko iznajmljivanja nargile. U pitanju je navodna optužba, za koju je čak i tužiteljka kojoj je slučaj prvo dodeljen rekla da nema osnova za gonjenje.
Pravosudni sistem u Srbiji uveo je jednu do sada poprilično nepoznatu crtu predvidljivosti i to izborom advokata. Postoji nekoliko branilaca, koji ako preuzmu slučaj, u javnosti se pojavi vrlo opravdana sumnja da će okrivljeni u odbrani pred sudom imati punu i otvorenu podršku vlasti. A sami njihovi klijenti iz petnih žila se trude da prvo odbrane vlast da ona nema ništa sa njihovim krivičnim delom, umesto da prvo brane sebe.
Prodržavni mediji, pod kontrolom vladajuće stranke, utrkuju se u pronalaženju olakšavajućih okolnosti potencijalnog okrivljenog. Daju mu neograničen prostor da ispriča svoju tužnu priču kako je nepravedno optužen. U tim romansiranim biografijama potencijalnih budućih zatvorenika Milan Radoičić ispada heroj koji ne može da trpi nepravdu na Kosovu, dok je vlasnik Jovanjice Predrag Koluvija, naivni zagovornik proizvodnje zdrave hrane, kome su zli policajci podmetnuli drogu na imanje.
Ako ste deo družine, koja je na vlasti i koja shodno tome misli da može da deli pravdu onako kako ona želi, za vas nema zime. Naći će se način da se opravdaju vaši nestašluci, kolikogod da ste zagazili u kriminal i korupciju. Ako ste baš preterali, pa revnosni partijski advokati i vredni prodržavni mediji ne uspeju skroz da vam operu biografiju, dobićete mali sudski ukor uz savet da se „malo primirite dok se sve ne zaboravi”.
Ne znam kako su te pljačkaške družine izgledale u vreme Svetog Avgustina, ali on je imao jednu, moglo bi se reći, olakšavajuću okolnost. On je verovao u Božju pravdu i da će neko odozgo to sve da sredi, ako ne na ovom, onda na onom svetu.
Ne znam za vas, ali ja sam ateista. Nikada mi nešto nije bila bliska ideja o nekom drugom boljem svetu, a ni Božja administracija na zemlji mi nikada nije ulivala nadu da mogu da se uzdam u nečiju tuđu pomoć. Uzdam se u svoje snage i onih za koje verujem da slično mislimo i osećamo. Ako se mi ne izborimo za Srbiju u kojoj postoje pravo i pravda, ostaćemo večno zarobljenici pljačkaške družine.
Sa pljačkašima je samo jedno izvesno. Kad-tad ćete im postati plen, čak i ako su vas primili u družinu.