1
Predsednik Srbije izgubio je svaki legitimitet da nastavi pregovore o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Njegovo dugo, netransparentno, na momente ponižavajuće poslanstvo u Briselu i drugim mestima (Ohridu i na vašingtonskoj hoklici, na primer) mora da se završi ove jeseni. Mora, jer je Srbija u Banjskoj doživela potpuni diplomatski krah, prokockala prednost koju je Kurtijevim ekstremizmom prethodnih godina dobila. Mora, jer 11 godina rada u senci, tokom kojih nije realizovano gotovo ništa sa albanske strane, sada postaje bolno očigledno. Mora, jer su ubijena trojica Srba, i jer su predstavnici maltretirane manjine (srpske, naravno) sada ruke uprljali krvlju ubijenog policajca. Mora, jer Milan Radoičić i vila teška više miliona evra.
Šta još može predsednik da kaže i da uradi sada? Pa, druga strana u pregovorima ga je direktno optužila za organizovanje terorističke grupe koja je delovala na severu Kosova. Treća strana, posrednici iz EU i SAD, pozivaju, u najmanju ruku, na ozbiljnu međunarodnu istragu, a delovi EU pominju i sankcije. I neće sa tim prestati, nije to pretnja praznom puškom, to je novi ugao gledanja na Srbiju i Vučića. Lako ćemo za Vučića – šta ćemo sa nama?
I ceo njegov intervju za CNN može da se svede na jednu sekvencu, onu kada Kristin Amanpur pita hoće li Radoičić biti procesuiran, ali stvarno, a on krene u svoj uobičajeni dribling sa onim: „Hvala što ste me to pitali…“, a novinarka CNN mu kaže: „Ne, ne, to je jednostavno pitanje“. Pa stvarno predsedniče, blam je, vidi se manevar. Ali, kako odgovoriti na pitanje kad je odgovor na njega ujedno odgovor i na kompletnu vladavinu SNS od 2012. I onda ona prikaza koja ga intervjuiše posle CNN i koja taj „intervju“, na svojoj nesrećnoj televiziji, počinje onim: „Eeee, znamo mi šta nama Kristin Amanpur misli…“ Pa, čekajte, pa zar ne vidite da ste postali oni tužni starci na marginama seoske slave, oni što posle trećeg vinjaka ulaze u diskusije o geopolitici, koja se neminovno završava sa najprljavijim tračevima – ko koga iza plota. Ali, tek kad sa slave ode lokalni kabadahija, kom se domaćin klanja, dok je on prisutan ne da im se da pisnu. Ostali ste vi, tužne seoske starine i budale, i vinjak, i Srbija sa vama, na večitoj margini.
I onda faktički sankcije nisu ni potrebne. Mi smo sami sebe sankcionisali i ograničili, mi smo sami sebe zarobili u prljavu ćeliju, četiri zida o koja se odbijamo kao ping-pong loptice, kao neki pakleni skvoš. Pa kako možemo, pa zar ne osećamo smrad, zar nam nije mračno i vlažno i usko tu?
O kakvim onda opozicionim kolonama pričamo? Nije ovo Holandija pa da piratska partija pomrsi konce tradicionalnim strankama i tako najavi nekakav povratak „naroda“ među političke elite. Nije ni Slovačka, koja se pod anomijom Brisela i dugom rukom Kremlja povija između dva pola kao topola u superćelijskoj oluji. Nije, nažalost, ni Crna Gora, jedna mlada demokratija omamljena odlaskom Oca nacije, grogirana od dečjih bolesti višepartizma. Srbija je ponovo poseban slučaj.
A ja mislim da je rešenje u smeni generacija. Silno mi smeta kad vidim aktere devedesetih – i političke i analitičarske podjednako – kako iznose svoje viđenje stvari. Sad je, proklet da sam, počelo da mi smeta kad vidim i ove donekle mlađe, koji su punu zrelost dosegli krajem prve i tokom druge dekade XXI veka. Za mene, oni su svoju šansu prokockali onda kad su dozvolili da gledaju rađanje, uspon i sada akutnu fazu predsednika Vučića. I njima i njemu hoću da kažem: je li sad dosta? I to je samo retoričko pitanje, odgovor je jasan.
Popili ste vinjak, ‘ajmo, razlaz.