Nakon što je Milan Radoičić, kontroverzni, višestruko optuživani (ali ne i osuđeni) biznismen i doskorašnji potpredsednik Srpske liste, pušten da se brani sa slobode zbog optužbi da je oružjem snabdeo i taktički organizovao oružanu grupu koja je krajem septembra ubila kosovskog policajca u Banjskoj, prirodno se nameće pitanje šta nas dalje očekuje u istrazi ovog slučaja čija sudbina daleko nadilazi pravosudne okvire. Da se naslutiti i dalji tok postupka koji bi mogao da se okonča - priznanjem krivice Radoičića. Ovo su argumenti u prilog tome da je takav ishod povoljan za sve aktere procesa.
Za početak, šta smo, dakle, do sada imali?
Nakon što je 24. septembra u ranim jutarnjim satima (oko 2.30) grupa naoružanih osoba blokirala lokalni put kod sela Banjska na severu KiM miniranim vozilima, u akciji hapšenja i uklanjanja blokade – koju je mimo političkih sporazuma Beograda i Prištine na severu sprovodila kosovska policija – poginuo je jedan albanski policajac. U nastavku oružanog sukoba ubijena su još makar trojica Srba. Naoružana grupa ušla je u manastir Banjska, odakle se – pod još nerazjašnjenim okolnostima – povukla u pravcu centralne Srbije (makar dvojica ranjenih smešteni su bili u novopazarskoj bolnici). Uhapšeno je za sada osmoro Srba, od kojih je četvoro pušteno na slobodu.
U seriji optuživanja sa obe strane, kosovska policija objavila je da je u sukobu učestvovao lično Milan Radoičić, potpredsednik Srpske liste. Priznanje te informacije iz Beograda je stiglo dva dana kasnije, iz usta predsednika Vučića. Nakon toga, policiji se javio građanin Radoičić, koji je priznao ova dela, ali je – rečima njegovog advokata – negirao krivicu, odnosno negirao da je to što je uradio krivično delo.
Nakon još 24 sata od tog saslušanja, Radoičić je i zvanično priveden u Više tužilaštvo, koje mu je nakon davanja iskaza odredilo zadržavanje od 48 sati i predložilo pritvor. Ipak, Viši sud je odbio da mu pritvor odredi, pa je Radoičić danas na slobodi (oduzet mu je pasoš i zabranjeno da se vrati na teritoriju Kosova).
U međuvremenu, kako je portal Nova.rs objavio, sud je potvrdio nezvanična saznanja da je Radoičić i tužiocu priznao izvršenje tri krivična dela – nelegalno nošenje oružja, izazivanje opšte opasnosti sa smrtnim ishodom i organizovanje kriminalne grupe – ali je ostao pri tome da ne vidi elemente krivične odgovornosti u njima. Sud je, oslanjajući se na iskaz koji je uz predlog za određivanje pritvora priložio postupajući tužilac, odlučio da – s obzirom da okrivljeni priznaje dela, ali pre svega da se dobrovoljno odazvao pozivu i da je predao pasoš – nema osnova za određivanje pritvora. Osim toga, sud je cenio i da Radoičić neće pobeći iz Srbije, jer je životno i poslovno vezan za nju.
Komplikovani pravni manevar u kom su svoju ulogu imali svi akteri – od političara, preko okrivljenog i njegovog advokata, do policije, tužilaštva i suda – na papiru je legalan. Osim što je legalan, on, čini se, otvara mogućnost za najbolji mogući scenario za sve pomenute aktere – sklapanje sporazuma o priznanju krivice između okrivljenog i suda.
Zašto je i za koga to najpovoljniji scenario?
Za okrivljenog iz evidentnih razloga: priznanjem krivice za tri dela dobio bi objedinjenu kaznu koja bi bila daleko od maksimalne; kao olakšavajuću okolnost uzeće mu činjenicu da se nije skrivao od nadležnih organa i da je dela odmah priznao; priznanjem dela, istovremeno, onemogućava se dalja istraga o potencijalno drugim krivičnim delima koja je tokom ovog događaja počinio.
Za tužilaštvo i sud iz, takođe, evidentnih razloga: presuda se, takoreći, sama piše, jer je okrivljeni opisao delo i priznao ga; postupak će, zato, biti maksimalno skraćen, jer će se izbeći komplikovana i dugotrajna glavna rasprava, koja podrazumeva izvođenje dokaza (od kojih mnogi ne bi bili lako dostupni), saslušavanje svedoka i obezbeđivanje prisustva okrivljenog. Neizvesno i nepotrebno.
Konačno, za političare je ovaj scenario takođe najpovoljniji: kad nema glavnog pretresa – nema ni neprijatnih iznenađenja u vidu izjava okrivljenog ili svedoka ili nekih nekontrolisanih dokaza; krivica se pravosnažnom presudom skida sa Srbije i njenog rukovodstva, čime se šalje politička poruka da je Srbija i njen režim „ogrezao u legalitet“; ta poruka ide podjednako na adresu Prištine (koja Beograd sada drži za finansijera i organizatora terorističke grupe) i Brisela i Vašingtona (koji razmatraju uvođenje sankcija i traže način za nastavljanje dijaloga).
Najveći diplomatski i politički poraz Srbije na Kosovu, i ujedno najveća bezbednosno-kriminalni afera njenog režima, time bi bili stavljeni ad akta. Istovremeno, ad akta bi bio stavljen i buket neodgovorenih pitanja:
Ko je finansirao nabavku oružja? Kako je moguće da BIA za njenu nabavku nije znala? Da li je i od koga Radoičić imao političku podršku? Da li je i od koga Radoičić imao obaveštajnu podršku? Da li je i od koga Radoičić imao taktičku (u smislu obuke) podršku? Ko je, na kraju, za režim u Srbiji ovaj čovek, kontroverzni biznismen, vojni komandant, politički namesnik?
Sve to – ad akta.
BONUS VIDEO Arsenal oružja bio nedovoljan za pritvor Radoičića: Zašto ga je Viši sud pustio na slobodu?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare