Nije baš uobičajeno, ali je legitimno, u svojoj kolumni citirati nekog od autora koji vam, što bi narod rekao, „ote reč iz usta“. I citiraću Vladimira Gligorova, koji u najnovijem NIN-u ovako završava svoj autorski tekst:
„…Kada se gleda istorijski, što će reći kao da je sve prošlost, srpske su političke odluke donošene sa neshvatljivim nedostatkom moralnosti u nekom elementarnom smislu te reči. Ako odlučite da vodite rat, a pogotovo ako se sa gubitkom u ratu ne mirite, onda ukoliko ste bili mladi kad ste te odluke donosili, bićete siromašni u starosti, jer će biti male penzije. A ako u tome istrajavate, i vaša deca će biti siromašna, pa
onda i unuci – ukoliko ne emigriraju…”
Zašto ovaj citat? Ne samo zbog podsećanja na logični sled i ishodišta loših politika koje baštinimo kao besperspektivno društvo i sumorne izvesnosti da unuci na kraju emigriraju, nego zbog onog prapočetka koji se defi niše u „neshvatljivom nedostatku moralnosti“.
To me asocira na svu gungulu oko prozivanja Đilasa kao Vučićevog trojanskog konja u opoziciji, bezmalo saradnika okupatora i majstorkvariše, bez koga bi Vučićev pad bio izvestan i to brzih dana, toliko hitar, takoreći već sutra, posle čega bismo mogli da se svi zajedno raziđemo po morskim plažama.
Vučić nam je za pljuvanje visoko, teško dobacujemo, ali, eto, opet Đilasa, može da posluži kao što je služio Vučiću kao džak za besomučno udaranje, navikao je. Eto alibija za naš neuspeh, eto opravdanja zašto dva meseca nismo izašli ni sa jednim konstruktivnim predlogom kako da se kao društvo i država spremimo za politički i ekonomski cunami, koji se diže i opasno približava.
Nek se diže talas i nek nosi sve, neka odnese i državu i svaku perspektivu, samo da se u prljavoj političkoj vodi podave i Vučić i Đilas. Vučić, jer je za sve sam kriv, Đilas, jer nas podseća da se za bavljenje politikom mora i imati neka politika, a ne samo višegodišnje jalovo graktanje „dole Vučić“.
Posebno je neprijatno kad Đilas saopšti da za saradnju sa njegovim SSP više nije dovoljno da su partneri samo protiv Vučića, nego da na oltar zajedničkog delovanja mora da se prinese i neka ideja, neki smisao za organizaciju, neko konkretno rešenje i makar povremena hrabrost za razumni kompromis u vremenu i prostoru. Bez takvih promena opozicija će i dalje ličiti na dva vodenična kamena koja besomučno melju evo već deset godina, a brašna nigde. Umesto brašna, eto prosejanih izdajnika, omiljenog dodatka jelima srpske političke kuhinje.
Ah da, Đilas je bio na kanabetu kod Vučića. Otišao usred bela dana, tražio nešto za sve. Nije organizovao performans, nije kucao na vrata da se bije sa predsednikom države. Imputirao nam Ponoša kao predsedničkog kandidata, ovaj skupio 700.000 glasova, a mi imali boljeg nego nismo hteli da vam ga pokažemo.
Kakav god da je Dragan Đilas, „konj ili magarac“, verujem da je, ipak, najzaslužniji što će mnogobrojni predstavnici opozicije videti kako izgleda unutrašnjost Skupštine Srbije. Sve ostale priče su onaj „neshvatljivi nedostatak moralnosti“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar