0
Šejla Kamerić je imala 16 godina kad se njen rodni grad našao pod opsadom. Bio je april 1992, a vojska Radovana Karadžića i Ratka Mladića, uz finansijsku, medijsku i obaveštajnu podršku Slobodana Miloševića, držala je Sarajevo na nišanu. Mesecima. Godinama. Ubijani su muškarci, žene i deca. Na pijacama, u redovima za hleb, nasred ulice. U po bela dana. Među hiljadama ubijenih bili su i Šejlini otac i stric.
Premotavamo 32 godine unapred. Opet je april, ali sad smo na predivnom trgu Kampo Santo Stefano u Veneciji. Sunce sija, na stolovima se presijavaju narandžaste aperol špric čaše, ljudi rasterećeno grickaju čips u jednom od najlepših gradova sveta u koji su došli da bi uživali u novom umetničkom Bijenalu. Priča se o novom albumu Tejlor Svift i skandaloznom naplaćivanju ulaska u Veneciju. Ali, jedan prizor na trgu odudara od idile: na ogromnom jarbolu, na pola koplja je postavljena džinovska iskidana bela zastava, koja se ne vijori, jer je napravljena od stakloplastike. Prizor je istovremeno jeziv i impresivan. Ljudi su začuđeni, vade telefone i fotografije odmah kače na Instagram. Srca pljušte na sve strane.
A ispred zastave vidimo Šejlu, koja više nije tinejdžerka. Ona je danas jedna od najpoznatijih umetnica s područja bivše Jugoslavije, a bela zastava zapravo je njen rad pod nazivom „Cease“.
Ne dešava se često da jedno umetničko delo bude na tako efektan način ubačeno u realni prostor u kojem se ljudi kreću, a da istovremeno predstavlja najaktuelniji mogući čin pobune protiv ratnog ludila u koje planeta sve više tone iz dana u dan.
Svaki put kad Putinova raketa sruši stambenu zgradu u Harkovu ili Kijevu ili kada izraelska bomba sravni čitavu bolnicu u Gazi sa zemljom, nama iz bivše Jugoslavije to je najstrašnija verzija deža vija, kao trauma koja iskače iz noćne more i ponovo postaje stvarnost. Lepo je to u intervjuu Radaru rekao Miljenko Jergović, moj omiljeni pisac među živim Sarajlijama: „Kad pogledate ono što se danas događa u velikom svijetu, lako će vam se učiniti da smo sve to mi izmislili i patentirali od kraja osamdesetih, pa kroz naše lude, krvave i zločinačke devedesete“.
Kakav strašan patent.
Evo samo jednog primera, koji mi zbog slike bele zastave ovih dana ne izlazi iz glave. „Njujork tajms“ je nedavno objavio priču o očajničkoj borbi jednog bračnog para iz Gaze da svoju izgladnelu decu i sebe nekako održe u životu, dok im je zemlja odsečena od hrane, vode i sredstava komunikacije. Nur Barda i Heba al-Arkan dobili su bebu Džihada u bolnici Al Šifa, ali od početka kopnene invazije Izraela na Gazu upravo ta bolnica bila je jedna od meta, jer su se u njoj navodno skrivali teroristi Hamasa. Bolnica je danima bila pod žestokom vatrom IDF-a, a Nur i Heba su samo gledali kako im dete kopni pred očima, jer nije jelo duže od 28 sati, a Heba nije imala mleka jer je i sama izgladnela. Tad su se odlučili na potez očajnika: na dršku od metle okačili su Džihadovu belu majičicu i s tom „belom zastavom“ krenuli ka izraelskim vojnicima.
„Džihad“ ne znači samo „sveti rat“, kako smo tu reč zapamtili mi s Balkana devedesetih godina. „Džihad“ pre svega znači „borba“ kao takva, a rezultat borbe ovom tužnom belom zastavicom je da su mama i tata uspeli da spasu svoje dete.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
I odmah da bude jasno: da, znam šta je Hamas uradio u izraelskim kibucima 7. oktobra. I znam kako su u ratu prošli sarajevski Srbi. Ali, ni jedno ni drugo nijednim promilom ne opravdava ono kroz šta su prošli roditelji malog Džihada, a o 13.000 ubijene dece od početka rata da ne govorim.
Takođe, to ni na koji način ne opravdava traumu gubitka oca kroz koju je 1992. godine prošla Šejla Kamerić.
Otkad znam za sebe, rat shvatam kao priliku da ljudi pokažu od kakvog su materijala napravljeni. Na to me je nedavno podsetio i tekst Pitera Masa, novinara „Vašington posta“ koji je izveštavao iz Sarajeva pod opsadom. Mas je bio užasnut bezdušnim mrcvarenjem i sporim ubijanjem jednog grada usred Evrope, a danas kao Jevrejin bez ustezanja poredi taj pakao s onim kroz šta upravo prolazi Gaza. „Šta da radi jedan Jevrejin danas?“, piše Mas. „Svako pravi svoje izbore, ali moje iskustvo s ratnim zločinima naučilo me je da biti Jevrejin znači ustati protiv bilo kog naroda koji čini ratne zločine. Bilo kog“.
Što sam stariji, sve više cenim ljude koji u teškim vremenima dokazuju da su napravljeni od čvrstog materijala. Piter Mas je definitivno napravljen od materijala mnogo čvršćeg od fiberglasa, od kojeg je napravljena Šejlina bela zastava u Veneciji.
A od čega ste vi?