Tiranin je krenuo po našu decu, ali roditelji će ih odbraniti: Pismo bivšeg učenika gimnazije iz Požege

I onda, umesto maturske pesme – protest ispred suda.

I to ne zbog nestašluka, ne zbog saobraćajnog prekršaja, već zbog toga što je jedan đak gimnazije “Sveti Sava” iz Požege uhapšen šest sati pre večeri koju je čekao četiri godine. Uhapšen jer je, kako kažu, ugrozio predstavnicu režimskog medija.

Onog medija koji služi vlastima za komunikaciju sa svojim neprijateljima, medija gde se naslovima crtaju mete i na čijim stranicama se vređaju roditelji poginule dece, profesori, lekari, studenti, a sad i maturanti.

I znate šta je još strašnije od toga?

To što je neko pomislio da je to u redu. Da je u redu uhapsiti đaka pred maturu, da je u redu da predsednik ove zemlje kaže da je to što je on uradio “najgore što se novinarima desilo u poslednjih 35 godina”. Predsednik koji je bio ministar informisanja u trenutku kada je ubijen Slavko Ćuruvija. Čovek koji je prethodno rekao da će se “Ćuruviji kad-tad osvetiti”.

I sad taj čovek drži predavanja o etici, bezbednosti novinara, o pravu…

Zato su maturanti iz Požege juče, umesto da slave, došli u Užice, u odelima i haljinama, da stanu ispred suda i podrže svog druga. Mogli su drugačije, ali nisu, jer to što se desilo nije bila samo šetnja, već i lekcija o prijateljstvu, odanosti drugarstvu. Bila je to i poruka i prikaz u šta se pretvara država u kojoj jedna pravila važe za odabranu grupu, a druga za one koji su se pobunili protiv nejednakosti i nepravde.

I ovo nije prvi put. Sećamo se i kada je Milan Lađević, jedan iz grupe odabranih, pesnicom udario našeg kolegu Vuka Cvijića. Snimci nikada nisu pronađeni. Ivica Dačić se tada pravio da ne zna gde su. Sada ni narod na izborima nije mogao njega da pronađe na listi na lokalnim izborima u Zaječaru, gde nije prešao cenzus.

Sve je to isti obrazac.

Zato ova deca, ovi đaci iz moje škole, škole koju sam i sam pohađao, nisu pobegla. Stali su. Solidarno, u odelima i haljinama, a to boli više od bilo kog protesta. Jer to je slika zemlje koju ostavljamo iza sebe – devojčice koje ispod maturske šminke prikrivaju suze slomljene zbog nepravde i dečaci kojima srce puca od besa i tuge ispod košulja.

Zamislite da vam dete prvi put u životu obuče odelo zbog specijalnog povoda, a taj povod nije proslava ulaska u svet odraslih, već odbrana prijatelja, školskog druga, koji je došao na red i na kog oštre zube režimski kerberi.

Zamislite da morate svom detetu da objasnite da to nije pravda, ali da to jeste zakon. Zamislite kako se osećate dok mu govorite da će sutra biti bolje, a da ni sami u to ne verujete.

To nije početak zrelosti. To je kraj detinjstva.

I zato boli.

I ne, nije uteha to što je ovo “neko drugo, tuđe dete”. Sutra bi to dete moglo da bude i tvoje.

Znaju to i ljudi koji su juče pokazali tiraninu da neće ćutati i da će se braniti, jer, “vuk na ovcu svoje pravo ima kao tirjanin na slaba čovjeka, ali tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznanju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!”