3
Malo koja sudska odluka je uzburkala akademsku zajednicu kao presuda Upravnog suda o poništenju rešenja Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu kojim je doktorska disertacija ministra Siniše Malog proglašena za plagijat. Mnogi su pogrešno shvatili da su sudije negirale postojanje ministrove intelektualne krađe. Tome je doprinela i njegova pobedonosna izjava: „Drago mi je što je pravda pobedila“.
Istina je da Upravni sud uopšte nije ulazio u pitanje plagijata, već je vratio predmet na ponovno odlučivanje zato što je počinjena proceduralna greška. Prema tumačenju vrsnih pravnika, pre svega profesorke Vesne Rakić Vodinelić, dekan Fakulteta organizacionih nauka bio je dužan da inicira postupak pred Odborom za profesionalnu etiku, ali on „nije radio svoj posao“.
Na tom fakultetu dugo je vladao odbranaški stav po principu „ako ne priznamo lopovluk, nije ga ni bilo“. Na početku je samo jedan, ali verovatno najugledniji professor, B. Radenković, smatrao da se poljuljani ugled fakulteta može vratiti samo distanciranjem od plagijata, a ne njegovim prikrivanjem. Vremenom je ostale nastavnike bilo sramota da brane neodbranjivo, pa je Nastavno-naučno veće predložilo da se Siniši Malom izrekne najteža kazna – javna osuda.
Na potezu je bio dekan, koji je nečinjenjem, odnosno žrtvovanjem svog ugleda radi prikrivanja ministrovih nepodopština, pokušao da onemogući dalji postupak. Bez dekanovog oglašavanja Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu nije mogao da preuzme predmet. Tada je, na inicijativu akademika Dušana Teodorovića, usledila reakcija velikog broja nastavnika zainteresovanih za očuvanje osnovnih akademskih vrednosti, pa je pitanje plagijata zaobilaznim putem ipak dospelo u ruke članova Odbora.
Šta sledi? Naizgled, sve je jednostavno: novi dekan Fakulteta organizacionih nauka treba da poštuje funkciju na koju je izabran i da obavi svoju dužnost, tj. da odustane od nedostojne politike bojkota svog Nastavno-naučnog veća. A, što se Odbora za profesionalnu etiku tiče – sve je samo formalnost, jer su materijalni dokazi o plagiranju neoborivi.
Zebnju izaziva nekoliko okolnosti. Zadržaćemo se na tri. Prvo, postoji politički pritisak na sve učesnike u procesu odlučivanja da se zataška počinjena krađa tuđe intelektualne svojine. Drugo, nadmeno i bez prikrivanja se ispoljava osvetoljubivost vlasti prema svima koji kažu da je „car go“. Profesor Raša Karapandža iz Vizbadena tužen je svojim univerzitetskim vlastima za izmišljena „nedela“ samo zato što je otkrio da je čak oko 40 odsto (!) ministrove doktorske teze pokradeno iz drugih izvora. Još ogorčenije i, ako se može rangirati, sa dubljim otklonom od istine, napadan je akademik D. Teodorović zbog svoje odlučne borbe za spas duše Univerziteta u Beogradu. Treće, od oktobra nastupa novi rektor, izabran protiv volje većine članova univerzitetske zajednice. Neizvesno je da li će dati prednost odbrani časti ustanove na čijim je čelu ili zahvalnosti svojim političkim zaštitnicima.
Situacija je delikatna, jer veliki broj doktora nauka Univerziteta u Beogradu neće da dozvoli da se njihov pošten i savestan rad obezvređuje svođenjem sopstvene Alma Mater na nivo sramotnih navodno obrazovnih ustanova kakav je, recimo, Univerzitet Megatrend.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
