Pandemija je bila prilika da niz čudaka iz naučnih i paranaučnih krugova dočeka svojih pet minuta. Oglašavali su se po medijima i opskurnim časopisima sa svojim bizarnim idejama i bili su, sasvim očekivano, potpuno ignorisani među ozbiljnim svetom. Međutim, postali su inspiracija za razne mrzitelje svega i svačega, ksenofobe, psihopate i pristalice fantazija o belosvetskim zaverama, ali i za mnoge stradalnike u već decenijama dugoj i bolnoj tranziciji, začinjenoj izgubljenim ratovima, društvenom pljačkom i moralnim sunovratom takozvanih elita.
Tako smo se našli u situaciji da skoro polovina odrasle populacije Srbije odbija vakcinaciju, protivi se nošenju maski i, čak, sumnja u postojanje virusa. Ti ljudi se oduševe kada neko ranije značajno ime „raskrinka“ zvanične naučne stavove kao navodnu prevaru udruženih naučnika celog sveta. U slučaju tekuće pandemije, takvog „vesnika istine“ videli su, između ostalih, u 89-godišnjem francuskom nobelovcu Liku Montanjeu. On je 1983. otkrio uzročnika side i zbog tog otkrića je 2008. podelio Nobelovu nagradu sa još dvojicom kolega.
Tokom četvrt veka, koliko je čekao da ga pozovu u Stokholm, dosta se izmenio, svojim čudnim idejama izdvojio se od ostatka naučne zajednice i osnovao je sopstveni časopis. Tu je, između ostalog, tvrdio da pod određenim uslovima bakterije Mycoplasma i E. coli mogu da se regenerišu iz filtrata iz koga su prethodno uklonjene, da bakterije i filtrati u kojima su bile emituju elektromagnetske talase, da te talase voda „pamti“, da mogu da se teleportuju, kao i da izazivaju neke neurološke i autoimune bolesti. Smatrao je i da antibiotici pomažu u lečenju autizma, a da se sida leči dijetom.
Zbog tih i drugih neobičnosti, pre desetak godina pojavio se u časopisu „Medicina zasnovana na dokazima“ članak pod naslovom: „Lik Montanje i nobelovska bolest“. Reč je o stanju napadne nekritičnosti, nazvane još i nobelitis, koja je zapažena među pojedinim nobelovcima. Od oko 620 dobitnika Nobelove nagrade za tri bazične naučne oblasti (fizika, hemija i fiziologija, odnosno medicina), bar dvadesetak ih je ispunjavalo kriterijume za tu neobičnu dijagnozu. Reč je o tvrdnjama označenim kao, učtivo rečeno, „čudne“ iz sledećih razloga: a) krajnje su neverovatne u odnosu na postojeća naučna saznanja, b) glatko su ih odbacili svi eksperti za odgovarajuću oblast, i c) zasnovane su na slučajnim i nepotkrepljenim dokazima.
Sa takvom reputacijom, Montanje u naučnom svetu praktično više nije postojao, ali su njegove bombastične izjave ostavljale utisak na javnost. Objavio je da u genomu novog virusa korona postoji sekvenca virusa HIV, s implikacijom da se radi o veštački stvorenom virusu, mada je s isto osnova mogao da nađe sličnost i sa naslednom materijom kišne gliste ili polarnog medveda.
Još veću uznemirenost u javnom mnjenju izazvao je tvrdnjom da je masovna vakcinacija tokom pandemije nezamisliva i da je istorijska glupost, jer navodno vodi stvaranju smrtonosnih varijanti uzročnika. Naravoučenije je jednostavno: ma koliko pojedinac bio (nekada) ugledan, poverenje treba uvek pokloniti naučnoj zajednici, oličenoj u univerzitetima, akademijama nauka i sličnim nacionalnim i međunarodnim institucijama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare