Pandemija je donela goleme nevolje društvu u celini, ali je poseban teret pao na zdravstvenu službu. Uz borbu protiv same bolesti, lekari i medicinske sestre morali su da se nose sa nedostatkom zaštitne opreme, lošom organizacijom posla, ishitrenim i teško sprovodivim odlukama, da ne nabrajamo sve ostale logističke i druge muke koje su ih oprhvavale.
Posao su im posebno otežavale destruktivne poruke nekoliko njihovih kolega o navodnoj beznačajnosti novog virusa korona, odricanju potrebe za vakcinacijom i sličnim nesuvislostima. Iz teško razumljivih razloga ti čudaci su dobijali nesrazmerno veliki prostor u tiražnoj štampi i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
Etički odbori i sudovi časti staleških udruženja ostajali su nemi na štetan efekat takvih poruka po narodno zdravlje, pa je grupa profesora Medicinskog fakulteta još početkom prošle godine zahtevala da Lekarska komora sankcioniše neetičko ponašanje svojih estradno nadahnutih kolega. Zahtevu se kasnije pridružila veća grupa lekara, ali su organi Komore, uz ponižavajuće izgovore i oklevanja, odbili takve inicijative. Ove jeseni, međutim, pod pritiskom javnosti prinuđeni su da razmotre slučaj 18 lekara koji su se zalagali za primenu leka „ivermektin“ mimo propisanih indikacija. Ironija je u tome što je Komora bila slepo tolerantna prema „kapitalcima“, a sada živahno lovi sitne grešnike, mnogo manje odgovorne za sluđivanje javnosti.
Nekolicina lekara sklona privlačenju pažnje medija svojim neobičnim viđenjem stvarnosti brojčano je beznačajan, mada po uticaju važan, segment ukupnog lekarskog korpusa. Međutim, od dobre lekarske prakse tvrdoglavo odstupa i još veću štetu čini tiha i nema relativno velika grupa lekara u primarnoj zaštiti. Njihova „originalnost“ ogleda se u nekritičnom propisivanju antibiotika kada za njima nema potrebe, a još više u odnosu prema vakcinaciji.
Treba ih donekle razumeti, jer se vakcinacijom najčešće bave pedijatri, a sada su se lekari raznih profila našli na vakcinalnim punktovima, držeći prvi put od diplomiranja brizgalicu sa vakcinom u rukama. Mnogi među njima ignorisali su dobijene instrukcije i tražili način da odbiju što više pacijenata, rukovođeni geslom „ako nema vakcinacije, nema ni neželjenih dejstava“. Najčešći razlog za neosnovano odbijanje predstavljao je podatak o alergiji, bilo kada i bilo na šta. Sledili su nameravana ili pozna trudnoća, dojenje i niz drugih besmislenih izvrdavanja. Malo ko je pomislio da će imati na duši svakog svog pacijenta koji teško oboli ili umre zbog izostale vakcinalne zaštite. Na stranu što takav nemar može da bude i predmet sudskog gonjenja.
Dešava se i da lekar nepotrebno preplaši pacijenta. Ovih dana je među epidemiolozima vođena polemika o doktorki koja je u DZ Zvezdara ne samo odbila da dojilji da drugu dozu vakcine, već je bila izričita da majka, zbog prethodno primljene vakcine, mora da prestane da doji svoju četvoromesečnu bebu. Zaključak je bio: „Ta doktorka je budala“ i na tome je ostalo. Opšti je interes da se njoj, ali i svim njenim istomišljenicima i šefovima, ukaže na navedenu zabludu. Nažalost, to se skoro nikad ne čini.