U podeljenom društvu, pandemija je neminovno dovela i do podele među lekarima. Ovoga puta, međutim, linija razgraničenja ne sledi ideološku pripadnost (nacionalisti i „građanisti“, levica i desnica, „prva“ i „druga“ Srbija). Na jednoj strani su lekari iz Kriznog štaba, Ministarstva zdravlja i rukovodstava zdravstvenih ustanova, a na drugoj neuporedivo brojnija i nemoćnija lekarska pešadija.

Moglo bi se reći da je lako posmatrati sa strane i kritikovati iz prikrajka donosioce odluka, ali suština je sledeća: a) od 44 člana prvobitnog i 28 članova sadašnjeg Kriznog štaba samo nekolicina se direktno suočavala sa bolesnicima od kovida 19, a doktorski „sitnež“ je masovno skapavao po kovid-ambulantama i crvenim zonama, i b) armija lekara, običnih „redova“, okupljena u udruženju Ujedinjeni protiv kovida, pretežno s prve borbene linije, još od prošlog leta je u realnom vremenu ponavljano zahtevala da se primene protivepidemijske mere shodno nastaloj situaciji.

Svi do sada slati apeli ostajali su ignorisani tokom više od godinu dana. Tek na prelazu leta u jesen počeli su da dopiru prvi signali da Krizni štab nije jedinstven. Otkrivajući nastale pukotine u svojim redovima, lekari iz ovog tela u poslednje vreme istovremeno naglašavaju kako ih politika ne interesuje, neće da se bave njome i, navodno, nemaju „političku agendu“. Uz tu nekritičnu tvrdnju, optužba o politizaciji prebacuje se drugoj strani. Da li je teško doći do istine?

Prvo, još pre skoro 80 godina ubedljivo je pokazano i danas se uzima kao aksiom da je čak i cena hleba – politika (Gerschenkron, 1943). Svaki misleći čovek, bez obzira na obrazovanje, mora da ima definisan odnos prema osnovnim civilizacijskim vrednostima, poput vladavine prava, građanskih sloboda, jednakosti i slobodnog pristupa informacijama. Ako ih se odriče, postavlja se pitanje da li to čini iz straha, koristoljublja ili nekog drugog razloga.

Drugo, najblaže rečeno, neuviđavno je optuživati za političke motive kritičare Kriznog štaba, oličene u udruženju „Ujedinjeni protiv kovida“. Bilo kao grupa, bilo kao pojedinci, oni su se strogo držali naučnih stavova, što je lako proveriti.

Treće, i najvažnije, lekari iz Kriznog štaba su, voljno ili nevoljno, svoje odluke zasnivali na prilagođavanju političkoj situaciji i rejtingu partija na vlasti. Počelo je maja 2020. odustajanjem od primene mera i, čak, izmišljanjem slabljenja i nestajanja virusa za potrebe predstojećih izbora. Politika spontanog prokužavanja uvedena je bez definisanih ciljeva, strategije i plana. Ona se, uz izvrdavanja i nesuvisla opravdanja, održala do danas. Posebno groteskno zvučala su objašnjenja lekara iz Kriznog štaba da se ne interesuju za brojeve obolelih i umrlih, već ih samo pročitaju novinarima sa tek dobijene ceduljice. Epidemiološka dijagnoza i, sledstveno, preduzimanje mera prevashodno zavise od minucioznog sagledavanja razmera obolevanja i umiranja.

Za epidemiologa je ne samo ponižavajuće, već i profesionalno neprihvatljivo da preuzima odgovornost kada su mu (ako su mu zaista) uskraćeni neophodni podaci. Ukoliko to učini, mora da se pomiri i sa posledicama. Tu posle ne pomaže taktika „drž’te lopova“.

BONUS VIDEO: Dr Radovanović razbija zablude o vakcinama