Piše Zoran Radovanović: Ana Brnabić je u pravu

U julu, kada je pojava petog talasa postala izvesna, lekari iz Kriznog štaba su nas sa autoritetom Domanovićevog Vođe uveravali da će njihova reakcija uslediti kada broj zvanično otkrivenih novozaraženih bolesnika tokom dana dostigne 500, a da jedino mozgaju da li bi donete odluke bile u skladu sa Ustavom. Revolt njihovih kolega izazvala je neiskrenost argumentacije, jer se na trećoj godini medicine uči: a) da je suština u predupređivanju i što ranijem suzbijanju obolevanja, i b) da u uslovima epidemije zdravstvene vlasti imaju ogromna ovlašćenja, te odgovornost prevashodno proističe iz nečinjenja.Upravo su nagoveštaji nezadovoljne stručne javnosti da se nad pasivnošću lekara u Kriznom štabu nadvija Krivični zakonik doveli pre 15-ak dana do prvih znakova nervoze i izjava o neslaganju, nasuprot doskorašnjim tvrdnjama o skladnoj saradnji i konsenzusnom odlučivanju lekarskog i političkog dela ovog organa. Naziru se dve taktike izvrdavanja. Jedna svodi Krizni štab na savetodavni organ, a ne na ono što jeste – Generalštab i Vrhovna komanda borbe protiv kovida 19. Drugu predstavlja providno međusobno prebacivanje odgovornosti članova posade tog ukletog komandnog broda. Može da zvuči neprikladno, ali kada se grupa ljudi uhvati u nedelu, ne pomaže pravdanje pojedinaca da su ostalima predlagali čedno ponašanje. Odgovornost je zajednička, a ostavka je jedini moralni čin za stručnjaka suočenog sa izdajom profesionalnih uzusa. Vreme za napuštanje te bušne lađe isteklo je, međutim, još prošlog maja.Sada se, bar kada se posmatraju prilagođeni zvanični podaci, nazire treći vrščić petog talasa, a Krizni štab je odlučio da se konačno oglasi. Ideja da se kovid-pasoši koriste samo tri sata dnevno i jedino u ugostiteljskim objektima toliko je devojački stidljiva da je Ana Brnabić u pravu. Protivepidemijske mere, kako su ih zamislili ona i njena ekipa, zaista su osuđene na neuspeh.Situacija bi bila sasvim drukčija da kovid-pasoši važe za sva okupljanja tokom celog dana. Tada bi morala da se obezbedi i efikasna kontrola primene mera. Objašnjenje da nema dovoljno inspektora je neubedljiv izgovor, jer treba jedino izvući komunalnu policiju na ulice da radi svoj posao.To sve je samo kockica u mozaiku neophodnih aktivnosti. Sledi zabrana okupljanja sa sadašnjih 500 na pet osoba, ograničenje prisustva sahranama na blisku rodbinu, svadbi na mladence, svedoke i najužu porodicu i, da ne nabrajamo dalje, sve ono na čemu davno insistira udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida.Strategiju protivepidemijske borbe upotpunjava i obavezna vakcinacija zdravstvenih radnika, a zatim šire, svih zaposlenih u javnim službama. To sada jeste teško, ali je o otporima valjalo razmišljati kada je tolerisana i, čak, promovisana atmosfera koja je dovela do nastalih sumnji i nepoverenja.