Kao da je suđeno da se u Srbiji oko svakog procenta lome koplja. Stopa privrednog rasta je neprekidna fokalna tačka za polarizaciju stavova, ali evo novog izazova - stope po kojoj se država zadužuje.

Vlada se pre neki dan uzajmila kod privatnih poverioca po kamatnoj stopi od oko tri odsto, dok su neke druge države od Međunarodnog monetarnog fonda u isto vreme dobile kredit po stopi od oko jedan odsto. Interpretacije idu od toga da je napravljen još jedan fantastičan posao (zvanični stav) do toga da je namerno plaćeno skuplje kako bi se trošilo bez kontrole (neki ekonomisti).

Razlika između cena zaduživanja nije mala. Na svakih 100 miliona evra, pri pomenutim uslovima, privatni dug je skuplji za dva miliona evra. Stoga je i razumljivo što se razmatra da li je moglo i trebalo uzimati pare od zvaničnih institucija.

Zaduživanje nije sporno, da kažem i to. Vlada se svake godine uzajmljuje kako bi obezbedila sredstva za vraćanje starih kredita i za finansiranje novog minusa (budžetskog deficita). Poželjno je, naravno, da se iznos zaduženja tokom vremena umanjuje, ali su ove godine, usled udara krize na budžet, potrebna sredstva udvostručena, sa oko tri na više od šest milijardi evra. Dobro, država tome i služi, da se nađe u nevolji i istrpi veći deficit i zaduživanje kako bi pomogla privredi i građanima. Ipak, ne može se ni delu javnosti zameriti što kritikuje zaduživanje pošto se od zvaničnika moglo čuti da para ima i da one nisu problem – a realnost je sasvim drugačija. To je pogrešan način komunikacije, jer se ljudi pitaju otkud sad krediti kada se činilo da nam nisu potrebni.

Sve ostalo je sporno. I da li su sredstva mogla da se uzmu od međunarodnih institucija, po kojoj ceni, da li bi ta sredstva bila moguće trošiti za budžetske potrebe i da li bi se namena njihovog trošenja više kontrolisala. U nastavku dajem svoje viđenje odgovora na pomenuta pitanja, uz napomenu da stvari iz raznih razloga ipak nisu do kraja jasne – što nas neizbežno uvodi u rizičnu zonu procena.

Povoljniji kredit je mogao da se uzme od Međunarodnog monetarnog fonda. Imajući u vidu da se više zemalja (Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Albanija, Moldavija, Egipat, Tunis i mnoge druge) obratilo Fondu i dobilo pare po niskoj stopi (od oko 1%), nema razloga da mislimo da bi sa Srbijom bilo drugačije, naročito kada imamo u vidu dobru saradnju sa MMF-om i zadovoljavajuće makroekonomske rezultate i politike. Pregovaranje s ovom institucijom ne bi bilo komplikovano, jer se ne traži sveobuhvatni i zahtevni aranžman već (samo) da se uputi zahtev za brzu finansijsku pomoć. Kamatna stopa se utvrđuje za sve države na isti način, pa bi i Srbija dobila cenu kao druge zemlje.

Kreditom MMF-a mogli su da se finansiraju budžetske potrebe. Ovo je zapravo incijalno bila najveća nepoznanica. MMF uobičajeno ne finansira vladu i budžet, već centralnu banku i devizne rezerve. To konkretno znači da pare Fonda ne pripadaju vladi da ih ona troši prema svom planu, već centralnoj banci da njima nadomesti nedostatak deviza u privredi, ukoliko se on oseti. Međutim, Fond je u prošloj svetskoj krizi odstupio od ove prakse i praktično omogućio da se vlada posluži sredstvima iz kredita, a iz saopštenja koja prate aktuelne kredite vidi se da se to ponavlja (daju se krediti za budžet, za saniranje ekonomskih posledica pandemije).

Što se tiče mogućnosti da je ideja zaduživanja kod MMF-a odbijena zbog toga što bi ova institucija kontrolisala tokove novca, pa i onemogućila pojedine programe (kao što je isplata 100 evra građanima) i nenamenska trošenja, mislim da ona nije verovatna. Krediti Fonda nisu projektni (pa da se prati svaka faza njegovog trošenja), već su opšte prirode – sredstva se ulivaju u budžet i potom je praktično nemoguće razlučiti koja stavka se finansira ovim parama, a koja iz nekog drugog izvora. Dakle, javni rashodi bi ostali nepromenjeni i finansirani na isti način i u slučaju da smo se odlučili da nas MMF kreditira brzom pozajmicom. Srbija u ovom trenutku (jedina u regionu) već ima sveobuhvatniji aranžman sa MMF-om i ubrzo slede redovne kontrole budžeta, pa dodatna interventna sredstva ne bi promenila ovaj tok.

Kada se ispod svega prethodnog podvuče crta, mislim da je prava priča sledeća. Naši zvaničnici su na početku tekuće krize izjavili da nećemo uzimati pare Međunarodnog monetarnog fonda, verovatno imajući u vidu i da ova institucija standardno ne odobrava budžetske kredite. Onda je, kada se ta mogućnost ipak pojavila, procenjeno da je kasno da se promeni stav. Usmerili smo se ka privatnom tržištu i plaćena je cena (skuplje zaduživanje).

Srbija uzajmljivanjem dve milijarde evra na tržištu nije pokrila sve potrebe za zaduživanjem u ovoj godini, pa bi u sledećim prilikama, bez filozofiranja i driblanja, trebalo iskoristiti najpovoljnije izvore finansiranja za budžet i građane – jer oni te kredite i vraćaju. Nekim spletom okolnosti može čak da se ispostavi da je sve prošlo kako treba. Možemo se i na jesen zadužiti jeftinije kod MMF-a, a i na privatnom tržištu smo prošli dobro, pošto smo se zadužili pre drugih, dok je to moglo pod pristojnim uslovima. Tako da: Not great, not terrible.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram