Nakon prolećnog paketa mera stiže nam letnji paketić ekonomske pomoći. Izgleda da će se nastaviti s isplatom (dela) minimalca, odlaganjem poreza i doprinosa i moratorijumom na kredite. Paket je bio težak nekoliko milijardi evra, paketić nekoliko stotina miliona evra. Poklonu se u zube ne gleda, pa ni paketiću. Da li?
Nema poklona. Državna administracija (samo) raspolaže novcem poreskih obveznika i uvek treba da se seti najjednostavnije logike: nekome smo uzeli da bismo drugom dali. Ili se uzima od onih koji sada plaćaju poreze ili, u slučaju zaduživanja, od onih koji će u budućnosti plaćati poreze (i vraćati javne dugove).
To je logika koji tera na razmišljanje: da li je, recimo, opravdano uzimati od svih da bi se nagrađivali najsposobniji (dobitnici medalja u sportu)? Da li je u redu da slabiji domaći privrednici finansiraju jaču inostranu konkurenciju? Da li realni sektor treba da izdržava nezavisne institucije, kao što je Fiskalni savet?
Svako pitanje je, dakle, na mestu jer se tiče para, ljudi i vrednosti u jednom društvu. Drugo, selekcija se nameće kao racionalan okvir za raspodelu. Ne treba i ne može svima da se daje, jer oni koji daju nisu zaslužili da im se nametne taj teret.
U našoj ekonomskoj politici mogu se uočiti različiti primeri neopravdane neselekcije. To jest, nema opravdane selekcije. Aktuelni su antikrizni paketi pomoći, jer se sva privatna preduzeća (sem velikih) kvalifikuju za olakšice. Za prvi paket je i moglo biti razumevanja – trebalo je brzo reagovati i nije bilo vremena za velike analize. Drugi paket je, suprotno željama ministara, makroekonomista i privrednika, ponovo opredeljen bez ulaženja u to koja preduzeća zaslužuju veću ili manju pomoć a koja stoje sasvim dobro i bez budžetskih sredstava. Ima malih preduzeća koja odlično rade, ima velikih koja grcaju.
Još jedan primer jeste politika zarada za zaposlene u budžetskom sektoru. Godinama se samo priča o uvođenju platnih razreda. Oni bi trebalo da omoguće da se objektivnije vrednuju kompetencije, zalaganje i rezultati na radnom mestu, a, umesto toga, i dalje imamo široke zahvate i povećanja plata po ministarstvima. Posledica je da se plate za isto radno mesto razlikuju samo zato što jedan, na primer, računovođa radi u ministarstvu koje se uspešnije bori za raspodelu budžetskih para od ministarstva u kome radi njegov kolega. Posledica je i uravnilovka: ne mogu se platiti i nagraditi oni koji to zaslužuju, a nekvalifikovani i nesposobni će biti presrećni što rade za državu.
Investicije iz budžeta. Nema odgovarajuće selekcije projekata. Agregirani podaci nedvosmisleno pokazuju da se previše izdvaja za sektor bezbednosti (policija i vojska), a premalo za puteve, komunalnu infrastrukturu, zdravstvo i prosvetu. Na nivou pojedinačnih primera, sramota je da u Beogradu niču fontane i spomenici, a da se ljudi guše u fekalijama.
Dva su uzroka za nedovoljnu i lošu selekciju. Prvi su politički prioriteti. Vlada i skupština opredeljuju sredstva i oni su ona državna administracija koja kroz budžet odlučuje od koga da uzme i kome da dȃ. Na primer, u oblasti plata u državnom sektoru, preferencija administracije jeste da svake godine ad hoc odlučuje koliko će dati ovom ili onom ministarstvu, a ne da usvoji sistem koji će automatski (bez božje ruke) određivati povećanje plata po radnim mestima. Kad smo kod budžeta, novi paket pomoći treba da bude usvojen rebalansom – ko će ga sastaviti i usvojiti, meni nije jasno.
Drugi razlog za nedovoljnu ili lošu selekciju jeste “struka”. Često nema dovoljno zaposlenih ili nema dovoljno kvalitetnih zaposlenih koji bi pripremili, odbranili i sproveli projekte. Neretko ima para, ali nema projekata. Pa se onda finansira ono što za šta je lakše potrošiti pare; teže je izgraditi infrastrukturu, lakše je kupiti helikopter.
Istini za volju, čini se i da prvi uzrok (politika) ubija drugi (struku). Čuli smo da se pri PKS i Ministarstvu finansija intenzivno rade analize za fino prilagođavanje pomoći privredi, ali je taj plan iznenada otpao. Slično tome, platni razredi su u tehničkom smislu daleko odmakli, svedok sam i da u Ministarstvu ekologije ima mnogo više inicijative i projekata nego što se to u javnosti vidi – ali se i ti planovi guraju u drugi plan. Nametanje stvari odozgo katastrofalno utiče na institucionalne kapacitete. I vodi negativnoj selekciji, projekata i ljudi.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare