20
Subvencije se daju da bi se podstaklo dobro ili obeshrabrilo loše ponašanje. Na primer, države subvencionišu poslove istraživanja i razvoja kako bi se brže došlo do korisne tehnologije ili proizvoda. Subvencioniše se prelazak sa prljavih na čiste industrije, pa se podstiču automobili sa električnim motorima ili grejanje domova pomoću solarne energije. Subvencionišu se banke da bi odobrile neke kredite koji su sa stanovišta države korisni, kao što su studentski krediti ili krediti za likvidnost privredi.
Prilikom ocene politike subvencionisanja uzimaju se u obzir eksterni efekti. Da li se subvencionisanjem nekome pravi šteta? (Još nekom konkretno, pošto se uvek svima pravi određena šteta pošto se daje novac uzet od poreskih obveznika.) Ako subvencionišemo strano preduzeće da kod nas pravi odeću, jasno je da u nepovoljniji položaj stavljamo domaćeg proizvođača tekstila. Ako subvencionišemo preduzeća koja zagađuju okolinu, onda zapravo podstičemo proizvodnju koja šteti svima.
Prilikom ocene politike subvencionisanja uzima se i oportunitetni trošak. Da li je nešto drugo pametnije moglo da se uradi novcem poreskih obveznika? Ako se svim punoletnim građanima daje po 100 evra, to znači da manje para ostaje za stvarne socijalne slučajeve ili za ulaganje u puteve ili u zaštitu životne sredine.
Uzima se u obzir i promena ponašanja aktera u društvu nakon dobijene subvencije. Ako su subvencije za nezaposlene visoke i trajne, slabi podsticaj da se traži posao. Kada se jednom preduzeću da subvencija, ostala preduzeća imaju manji podsticaj da investiraju jer su poremećeni konkurencija i fer tržišni uslovi. Isplativije je da budete bliži vlasti, nego da budete inovativni i marljivi.
Kada se sve prethodno uzme u obzir, subvencijama treba pristupati veoma pažljivo. Lako može da se ispostavi da mnogo koštaju, da se taj novac mogao bolje iskoristiti, da imaju negativne eksterne efekte ili negativne podsticaje za ponašanje ljudi.
Kako se novonajavljena subvencija od 3.000 dinara svakom vakcinisanom građaninu može oceniti iz ugla pobrojanih kriterijuma? Za ukupni trošak, od minimalno šest milijardi dinara (pedeset miliona evra) do nekoliko milijardi dinara većeg iznosa (u zavisnosti od odziva građana), bilo bi dobro da se u budžetu pronađu uštede a ne da se dodatno zadužujemo – pri čemu, istini za volju, i da se zadužimo za celokupni iznos to će tek na decimalnom mestu promeniti naš već prilično visok javni dug. Što se tiče dileme da li se novac mogao bolje iskoristiti, teško je reći da postoji kratkoročni cilj koji je važniji za društvo i ekonomiju od masovne vakcinacije. Eksterni efekti su pozitivni jer je to instrument koji vodi smanjenju uticaja virusa na život ljudi. Ne vidi se da bi vakcinisanje negativno uticalo na podsticaje ljudi da se bave pravim i potrebnim aktivnostima, naprotiv.
Na eventualne kritike da nije u redu da država subvencioniše vakcinisanje, može se odgovoriti da je ono već sada subvencionisano – vakcine su besplatne, država ih je platila za nas. Dodatnim podsticajem se te subvencije (samo) povećavaju i nije reč o tome da se uvode nove.
Bolje bi bilo da kod ljudi postoji svest da su vakcine dobre i da se sami vakcinišu. Ako to već nije slučaj, bilo bi dobro da smo imali adekvatna promotivna ponašanja i akcije. Ali nismo. Ono što jedino preostaje, kada je već moralno i zakonski upitno da li se nevakcinisani mogu diskriminisati, jeste plaćanje onima koji to hoće. Iz budžetskog ugla, najbolje bi bilo da se subvencije isplaćuju samo onima koji bi se od ovog trenutka vakcinisali (drugi su to već uradili bez dodatnog novčanog podsticaja), ali bi to verovatno bilo neizvodljivo a možda i nepravedno rešenje. U svemu, nakon dosadašnjih propusta i uz postojeća ograničenja, subvencionisanje vakcinisanja nije loša ideja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
