0
Današnjem svetu, punom rizika i neizvesnosti, ne treba tražiti manu tamo gde je nema. Visok i zabrinjavajući porast cena proizvoda i usluga davno je skinuta tema s liste makroekonomskih problema. U svetu je inflacija uglavnom niska i stabilna u prethodnih deset i više godina (u SAD čak trideset godina). I kod nas se taj trend uspostavio nakon 2012. godine, pošto su cene najčešće rasle do (samo) dva odsto godišnje. Mali rast cena je inače prihvatljiv i ne predstavlja znak za uzbunu, jer proističe iz pozitivne privredne dinamike; pad cena je povezan s recesijom i opštom apatijom.
To što inflacija, pored silnih deficita i dugova, već dugo ne opterećuje ekonomske politike ne znači da taj dobar rezultat treba da uzmemo zdravo za gotovo. Zaista, osmogodišnji period niske inflacije na ovim prostorima predstavlja istorijski uspeh. Nešto je naša zasluga, kao što je fiskalna konsolidacija s kraja 2014, a nešto je došlo iz sveta – niske kamatne stope, tehnologija, globalizacija i niski troškovi, starenje stanovništva i promene navike u potrošnji i drugo. Tek, ne sme se zaboraviti da je stabilnost cena preduslov mirnog deviznog kursa, dugoročnog planiranja i investiranja, bilo kakvog smislenog i savremenog poslovanja. Kao zdravlje: kad ga imamo bavimo se drugim izazovima, kad ga nemamo ništa sem njega nije važno.
Pročitajte još...
U svetu se razbuktava polemika uticajnih ekonomista u vezi sa budućom inflacijom. Jedni misle da nema razloga za pesimizam, da će inflacija ostati trajno niska i da je pravi izazov zapravo kako ne skliznuti u recesionu deflaciju (pad cena). Monetarna ekspanzija (štampanje novca) nije izazvala inflaciju nakon prethodne velike krize (one iz 2008), pa neće ni sada. Ljudi će štedeti i investiciona tražnja neće biti visoka, usled neizvesnosti i sporog oporavka. Ako i dođe do malog rasta inflacionih očekivanja, to će biti dobro za privrednu aktivnost (jer sadašnja potrošnja raste ukoliko se očekuje da će cene biti više u budućnosti). Drugi kažu da imamo više razloga za brigu. Aktuelna monetarna ekspanzija veća je nego ikad pre i sada više završava u rukama preduzeća i građana, a manje ostaje u rezervama banaka (što je ranije bio slučaj). Globalni proizvodni lanci se prekidaju i skraćuju, što može povećati troškove a zatim i finalne cene. Kada dođe do otvaranja država, pokuljaće tražnja koja je sada potisnuta i onda će se efektuirati inflatorni pritisci. Rast cena akcija i naročito kriptovaluta na neki način ukazuju na to da postoji višak novca i da su ljudi raspoloženi za kupovinu kada im se pruži prilika.
U ovom trenutku oba pravca izgledaju dovoljno uverljivo da bi se o njima razmišljalo. Može se desiti da o inflaciji i dalje ne brinemo, kao što nas ne bi mnogo iznenadilo da počne da se vraća kao tema. Sigurno je samo da se nalazimo u čudnom makroekonomskom periodu i da su mogući različiti ishodi. Ukoliko godišnja inflacija bude veća od dva do tri odsto, onda bi to značilo da se pred ekonomsku politiku postavlja zadatak da, pored deficita i javnog duga, obuzdava i cene. A to bi u sadašnjem trenutku bila nemoguća misija. Standardan način za zauzdavanje cena jeste podizanje kamatnih stopa, a to je u direktnoj suprotnosti sa sada važnijim ciljem – podizanjem privredne aktivnosti i zaposlenostii. Restriktivna monetarna politika otežala bi posao i fiskalnoj politici, pošto bi finansiranje deficita (zaduživanje) bilo skuplje i teže. U razvijenom svetu, porast kamatnih stopa inicirao bi probleme na berzama, a onda to može dalje da se širi, i na realni sektor i na čitav svet.
Upravo zbog opisanih ograničenja s kojima bi se suočila monetarna politika u borbi s inflacijom, ekonomske vlasti u čitavom svetu treba da su obazrive. Nažalost, manje zemlje su u najvećoj meri pasivni posmatrači, jer se na kraju suoče s tzv. uvezenom inflacijom. Istina, mogu i same da povedu računa, a to bi značilo da obuzdaju fiskalnu politiku (budžetski deficit) i ne potčine previše centralnu banku potrebama vlade. Mogu i da utiču na neke lokalne uzroke inflacije; u našem slučaju, setimo se navodnjavanja samo kada nakon suše dođe do rasta cene poljoprivrednih proizvoda i hrane.
Dok se odvija opisana neizvesna ali i zanimljiva makroekonomska priča, neki istraživači podsećaju na to da zvanično izmerena inflacija ne odražava baš najbolje porast cena koji najviše zanima potrošače. Virus je to staro pitanje dodatno pojačao. Naime, inflacija, na način na koji se standardno meri u čitavom svetu, zavisi od promene cena velikog broja različitih proizvoda i usluga. Neki od tih proizvoda i usluga mogu biti nebitni, naročito u periodu drastične promene u potrošnji. Sada u potrošnji ljudi mnogo veći značaj nego ranije imaju, na primer, hrana i piće, a mnogo manji cene avio karti, turističkih usluga ili odeće. Uglavnom, važno je sledeće: cene onoga što ljudi stvarno kupuju u prethodnih godinu dana uvećane su više od zvaničnog podatka o prosečnom porastu cena. U našem slučaju, u 2020. godini cene su u proseku uvećane za 1,3 odsto. U tom rezultatu, hrana je poskupela za 2,1 odsto, alkoholna pića i duvan za 5,4 odsto, a pojeftinili su odeća i obuća (za 1,7 odsto) i transport (za 5,4 odsto). Potrošačka korpa, uži obuhvat robe i usluga od ukupne inflacije, poskupela je za tri i po odsto. I u svetu i kod nas, postoji razlika između mete koju ciljaju ekonomske vlasti i onoga što brine obične građane.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
