2
Tragikomično je priznanje Jorgovanke Tabaković da često pita predsednika: „Aleksandre, da li te je ovaj narod dostojan?“ Dirljiv je njen trud, ali na rang listi Vučićevih omiljenih poltrona daleko je iza Tome Mone i Vulina. I ne hvali ga ona badava. Zbrinula je lepo i sebe i familiju. Ali u radikalsko-naprednjačkoj političkoj Bibliji grabež je prva zapovest, pa što bi Jorgovanka Tabaković bila drugačija.
Još je Šekspir primetio da je, ko voli da mu se laska, dostojan laskavca. Znači, važno je za početak da su jedno drugog dostojni. Drago mi je zbog njih. Ali pitanje je zgodno.
Da li ga je ovaj narod dostojan, da li ga zaslužuje? Klopka pitanje. Šta god da se odgovori nepogrešivo je tačno. Da, svakako, ovakvi kakvi smo, boljeg ne zaslužujemo. Ili, o ne, nikako, ovakvog vođu baš niko ne zaslužuje.
Njega, tigra koji ne odmara, ne spava, koji jednim telefonskim pozivom brda pokreće i ruži narod da je lenj jer hoće preko hleba pogače, umesto „pampers“ pelena na radnom mestu. Koji kori redom, od ministara do roditelja, što hoće na letovanje. Njega, koji brižno penzionerima deli novčanu pomoć, a onda ih sačeka tu iza ćoška u hipermarketu i prodaje im kilo mesa za jednu „crvenu“.
Njega koji jutrom poziva na vakcinaciju a popodne šenluči pod šatrom prepunom nevakcinisanih, a onda se vajka kako nije odgovoran što je narod zatucan i glup, jer eto, on i država su sve uradili. Njega koji je od svakog lekara iz Kriznog štaba napravio frankenštajnovski model ukrštene pudlice i cirkuskog klovna, taman takve da im niko ni reč ne veruje. Njega, koji dosledno i nemilosrdno ali sa kukavički bezbedne distance, satire šačicu uspravnih i obrazovanih, koji rastače i Ustav i sve zakone i puni džepove duboke burazerske države. Njega koji bi da nas sve drži u kavezu, nekakvoj svojoj verziji podrumske Srbije iz koje nas huška da lajemo na komšije, da svi kevćemo na one koji ne razumeju „srpski svet“, da režimo po taktu koji daju Vulin i Dodik, trajno posvađani sa svima, a najpre sa sobom.
PROČITAJTE JOŠ:
Može biti da smo obnevideli od laži, balsamovani zebnjom i presamićeni siromaštvom, dostojni baš takvog Aleksandra Vučića. A možda i nismo.
Možda se kolektivno uzdignemo i osujetimo ga u ludačkoj nameri da, po nalogu stranaca, sad od Rio Tinta napravi najskuplju srpsku reč. Da mu ne damo više da u naše ime mešetari, zavađa po čitavom regionu i da u Srbiji i van nje stalno napada one koje nema ko da brani i brani one koje niko ne napada. Da zaustavimo proizvodnju buke i besa kojom truje sve naše sunarodnike, one koji su osuđeni na njegove televizije i novine. Da mu iz ruku otmemo pečat kojim nostrifikuje lažne diplome i overava karte u jednom pravcu za beg iz Srbije svoj našoj deci, da ućutkamo i iz javnog života proteramo ubice, pedofile i lopove.
Ne, nismo dostojni takvog Aleksandra Vučića. Svako je nedostojan da tako nedostojno živi. Odlazak Žan Pol Belmonda primer je za priču o dostojnosti. Ko je imao prilike da vidi oproštaj od njega, u prisustvu Makrona, porodice, prijatelja i kolega, građana Francuske, zna o čemu pričam. Ko nije, neka potraži i vidi.
Posle takvog ispraćaja Žan Pol Belmonda u Francuskoj, želja Milana Laneta Gutovića da bude sahranjen u Kumodražu, deluje jasnije.