Kada je prvi put video šah, oduševljeni kralj pitao je izumitelja ove igre kakvu nagradu želi. Izumitelj je rekao da hoće samo pšenicu, ali tako da na svakom narednom polju na šahovskoj tabli bude duplo više zrna od prethodnog. Na prvo polje ide jedno zrno, na drugo polje dva, na treće četiri, onda osam i sve tako do kraja table. Kralju i dvoranima bilo je smešno kako skromnu nagradu ovaj pronalazač traži. Ali kad su počeli da ređaju zrna, ispostavilo se da količina raste tako da pšenice da pokrije tablu nema u čitavom kraljevstvu.
Ovu priču možda znate. Ali verovatno opet potcenjujete o kakvoj se količini radi. Toliko pšenice da bi se popunila tabla od 64 polja na ovaj način nije se proizvelo ni kumulativno, do današnjeg dana, u celom svetu. Ni blizu.
Ovo je priča o eksponencijalnom rastu, a posebno o tome kako je eksponencijalni rast uvek potcenjen. Mi smo naviknuti da razmišljemo linearno. Eksponencijalni rast nije blizak našem umu. Ne shvatamo njegovu dinamiku. Čak i kada u teoriji znamo šta on predstavlja, mi rezultat eksponencijalnog rasta gotovo uvek intuitivno potcenimo.
Koronavirus prati takav eksponencijalni rast. Italija pre tačno tri nedelje imala samo jedan potvrđen slučaj virusa. U roku od dve nedelje zdravstveni sistem bogatog italijanskog severa je kolabirao i na kraju stanovništvo cele zemlje stavljeno pod ključ. Slično se desilo u Iranu, a u ovom trenutku slična situacija preti i drugih evropskih zemljama. Razlog je to što mnoge od njih, poput Španije, Francuske, Holandije i drugih, već kasne da reakcijom. Svi problemi potiču iz sistematskog potcenjivanja fenomena eksponencijalnog rasta. Sve to u početku izgleda sporo, ali onda jako brzo plane.
Neke zemlje su reagovale brže od drugih. One daju mnogo dobrih primera stvari koje je bolje odmah uraditi. I pored toga što je bila izvor krize i kasnila u ranoj prevenciji, Kina se na kraju uozbiljila i velikim delom ograničila virus na provinciju Hubei. Ključna provincija je izolovana, ali i u ostatku zemlje zatvorene su škole i fabrike, dezinfikovani javni prostori, minimalizovano kretanje i uvedena obaveza nošenja maski u zatvorenom prostoru.
Singapur je takođe pravovremeno reagovao dezinfekcijama, zabranama okupljanja i kontrolom ulaska u zemlju. Ruanda – koja uopšte nema obolelih – kontroliše granice, zabranila je javna okupljanja, vodi kampanju protiv rukovanja i čak je postavila mobilne lavaboe za pranje ruku na stanicama javnog prevoza. Republika Srpska je juče zatvorila sve škole.
Higijena i međusobno udaljavanje ljudi jedni od drugih su ključni za usporavanje virusa, ali pravovremenost akcije je važnija od njenog obima. U Srbiji – koja je toliko blizu severne Italije da zajedno sa njom, Slovenijom i Hrvatskom može stati u provinciju Hubei – će svakako doći do striktnih mera. Pitanje je samo hoće li država preuzeti striktne mere ranije i uz manje žrtve, ili će čekati da preduzme ekstremne mere i uz veće žrtve kasnije. A vremena za čekanje nema. U poslednja tri dana broj potvrđenih slučajeva virusa u Srbiji se više nego duplira. Raste brže od zrna pšenice na šahovskoj tabli.
Ne treba ni previše čekati državu. Privatni sektor i samo stanovništvo mogu samoinicijativno uraditi dosta toga. Higijena i udaljavanje su najvećim delom lični izbor. Domaći privrednici ne moraju proizvoditi i masovno deliti kućne testove na virus, kao što sada radi Bil Gejts, ali mogu uraditi mnogo manjih stvari.
Neke, kao otkazivanje skupova, kampanje protiv rukovanja, ili rad od kuće kada je to iole moguće, ne koštaju mnogo. Druge, poput dodanih plaćenih odsustva koštaju više, ali i više vrede na skali društvene odgovornosti. Država može sa svoje strane uskočiti finansiranjem dodatnog bolovanja van standardnih procedura. Za to služe državno zaduživanje i budžetski deficit.
Kod odluka o donošenju mera ključno je držati na umu činjenicu da smo mi kognitivno predodređeni da eksponencijalni rast potcenimo. Zato se ne treba bojati prekomerne reakcije, već svesno ići u prekomernost.
Zemlje koje su do sada grešile, grešile su na strani nečinjenja ili kašnjenja. Niko nije uradio previše ili prerano. I kad sve ovo jednom nekako prođe, niko neće biti optužen za preterivanje, ali mnogi hoće za nečinjenje.