Piše Slaviša Tasić: Heroji krize

Njeni menadžeri, operativci i eskperti su fino plaćeni ljudi koji putuju širom sveta, idu na konferencije i seminare i lete biznis klasom. Godišnji budžet organizacije je 2 milijarde evra. To finansiramo mi, poreski obveznici širom planete. Od toga su njeni zaposleni u toku prošle godine potrošili 180 miliona evra na putovanja.Šta je Svetska zdravstvena organizacija uradila ove godine kada se zastrašujući scenario pandemije napokon ostvario? U trenutku kada je trebalo da opravda samu svrhu svog postojanja, SZO je aktivno odmagala. Polovinom januara, u jeku krize u Vuhanu, SZO je preporučila nesmetano putovanje ne samo u Kinu već i u sam Vuhan, neobjašnjivo tvrdivši da nema dokaza da se virus prenosi od osobe do osobe.Pandemiju je proglasila tek 12. marta, kada je Italija već bila na vrhuncu katastrofe a virus dobro raširensvuda po Evropi.Drugo najveće razočarenje COVID-19 krize su državne vlasti. Vlade većine zemalja, autokratskih i demokratskih, siromašnih, osrednjih i bogatih, sve su radile sa par nedelja zakašenjnja. Predsednici i premijeri, a zajedno sa njima medicinski eksperti u ulozi državnih funkcionera, potcenjivali su opasnost čak i kada je ona postajala očigledna. Znamo da je građanima Srbije preporučen šoping u Milanu, aliSrbija uopšte nije unikat u ovoj stvari. Neke od najuređenijih zemalja sveta su bile najtromije, zaglavljene u svojim birokratskim procedurama. Mnoge su centralizovale testiranje, sprečivši privatni sektor da učestvuje u razvoju testova ili u njihovom sprovođenju. I Srbija spada u zemlje koje su privatni sektor onemogućile da testira.Najveće otkrovenje ove krize je opšta mobilizacija znanja na svetskom nivou kojoj upravo prisustvujemo.Društvene mreže, naročito Tviter, u sadejstvu sa otvorenim akademskim platformama za objavljivanje radova i nalaza, od nailaska krize dele saznanja fantastičnom brzinom. Ovaj virus je opasan upravo zato što o njemu nismo znali ništa: ni stopu smrtnosti, ni ko je u opasnosti, ni kako se detektuje, ni kako se širi i sprečava. Daleko od toga da smo sada sve rešili, ali mnogo toga jesmo uspeli da saznamo i nastavljamo da saznajemo svakog dana. Naučnici od Japana do Kalifornije istražuju prirodu virusa, lekari širom sveta isprobavaju terapije uključujući i one nekonvenconalne, podaci se zapisuju, analiziraju i dele dalje. Komunikacija je direktna i glavni kanal su internet platforme. Tek onda, obično sa nekoliko dana zaostatka, etablirani svetski mediji uspevaju da procesuiraju i podele važnije priče i nalaze. A tek zatim, poslednje u nizu, reaguju zvanične državne i međunarodne institucije.Saznanja koja se ovim putem šire nisu samo usko stručna. Jedan od kikseva Svetske zdravstvene organizacije i državnih autoriteta bila je njihova preporuka javnosti da maske za lice nemaju efekta te da ih ne treba nositi. To se kosilo sa instinktivnom reakcijom ljudi da se zaštite, ali i sa anegdotalnim uvidima širom sveta o efikasnosti maski. Kontrateza da su maske ipak efektivne, podržana brzim analizama volontera koji su ih objavljivali na internet platformama, raširila se odozdo na gore – od ljudi prema medijima, i konačno ka stručnjacima i zvaničnicima na vrhu institucija. Tek onda su državne agencije zadužene za zdravlje, kao i sama Svetska zdravstvena organizacija, napravile polukružni zaokreti počele preporučivati maske. Međutim, ljudi širom sveta su ih do tada već uveliko nosili.Ovde imamo dva istovremena procesa. Prvo, nedoraslost političkih lidera zadatku uslovila je dalju eroziju poverenja u centralizovane institucije. Erozija traje već neko vreme globalno i na nivou država, a sada se ubrzala. Što je više decentralizovanog znanja dostupno svetu, to su centralizovane institucije manje sposobne da isprate korak i nametnu se autoritetom znanja. To nije nešto čemu se treba radovati.Opasno je kada se klatno zaljulja na suprotnu stranu i svako postane svoj instant ekspert – onda dobijamo stvari poput anntivakcinaškog pokreta privlačnog poluinformisanim ljudima. Potrebno nam je poverenje u autoritete. Ali na autoritetima je da poverenje zarade.Sa svetlije strane, sada vidimo sav kreativni kapacitet demokratizacije znanja koji su doneli novi vidovi komunikacija. Sav taj ekonomski rast iz prethodnih decenija, medicinski napredak, informatička tehnologija, ali i toliko opajdavane društvene mreže, omogućili su ovako ekspresno širenje znanja širom sveta. To popravilo reakcije institucija i umanjilo broj žrtava. COVID-19 je, nema sumnje, jako nesrećna okolnost. Ali da se ovaj virus pojavio pre samo deceniju ili dve, sve bi ispalo još i mnogo gore.