1
„Zapadne sile već dugo plaćaju milione da bi sproveli preumljenje naše dece“, glasi jedna od rečenica kojom me bude talasi Radio Beograda 2. Svakome ko ima problem sa jutarnjim ustajanjem preporučujem upotrebu radio budilnika. Jednog jutra, probudiće vas filozofska rasprava o pojmu srama, drugi put predstavljanje savremenih izdavačkih poduhvata a treći put, probudiće vas jedan lep pokušaj preumljenja da vas se vrati na pravi put srpske junačke tradicije.
U naučnom radu iz 2008. godine, koji mi je iskočio kada sam ukucala pomenuti pojam kažu: „verski aspekt kolektivnog preumljenja predstavlja proces, kroz koji manja ili veća grupa ljudi, u krajnjoj instanci i društvo, zamenjuje stari sistem vrednosti novim, suočava se sa sopstvenom krivicom i greškama, doživljava katarzu, pravi svojevrstan zaokret i kreira novi identitet.“
Pročitavši ove redove, pomislila sam kako sagovornik zaista ne treba da se plaši da će do preumljenja uskoro doći, jer na naše preumljenje očito ne utiču ni hiljade mrtvih ljudi čije je živote odneo virus a ne, kako je on rekao, štetna ideja Jugoslavije od koje se i dan danas oporavljamo i vraćamo na put svega onoga što su prave srpske vrednosti. Preumljenje kao reč me nije uplašila, pridev srpski nije naravno, ali ovo „pravo“ bogami jeste. Toliko je puta upotrebio tu reč elokventni sagovornik, da sam se zapitala spadam li ja među prave i pravoverne ili me je zapad preumio.
Neko je na vrlim društvenim mrežama postavio jako zanimljivo pitanje: Kako je došlo do toga da su u novom srpskom raskolu antivakseri izjednačeni sa prvosrbijancima a vakseri sa drugosrbijancima. Iskreno, ne znam odgovor na ovo pitanje, pogotovu što se trudim da se klonim generalizacija a pogotovu prvo/drugih ukalupljivanja. Međutim, ne mogu da ne kažem da su mi sva ova kola oko spomenika Stefanu Nemanji nelogična, kada uzmem u obzir koliko se u nama samima vazda gaji taj strah od preumljenja i neprijatelja koji dolaze sa strane.
U stvari, ono što želim da kažem je da mi je sagovornik, na neki način zapravo otvorio oči i ponudio mi je ključnu reč, verbalni koren mnogih naših nedaća. Sagovornik radio Beograda promovisao je svoju izdavačku kuću i novu publikaciju priča za decu. Elokventni gospodin je vrlo lagano, od vešte promocije knjige koja junaštvo, srpske porodične vrednosti i pravoslavlje izdiže na zaboravljeni piedestal, reč po reč skretao ka jednoj, ako moje krhko uvo pitate, opasnoj retorici o pravosrbijanstvu i jedinosrbijanstvu. Sve vreme, u etru je lebdeo potencijalni strani neprijatelj, te kada je razgovor došao i do planiranih publikacija, a sagovornik spomenuo knjigu o majci, iskočila sam iz kreveta zabrinuta za svoja reproduktivna prava. Htela sam ekspresno buđenje, isto sam i dobila.
No, zašto je taj strah od preumljenja izuzetno važan. Istraumirani istorijskim pokušajima poturčenja i unijaćenja ostali smo zaglavljeni negde baš u tom trenutku traume, što će reći negde u srednjem veku. Covid-19 je savremeni virus ali naš strah od preumljenja i gubljenja našeg identiteta datira još od 1389. godine i nije mutirao još od Vidovdana u to vreme, pa zašto onda očekivati da je odgovor na jednu tako savremenu brzomutirajuću pretnju, plesanje kola oko spomenika Stefanu Nemanji? Posežemo za sredstvima borbe za kojima smo posezali još onomad na Kosovu polju, i pošto je virus nešto što nisu dokučili ni najbrilijantniji naučni umovi mi radimo ono što radimo uvek – proglašavamo ga za stranog neprijatelja koji hoće da nas preumi te negiramo njegovo postojanje i vraćamo se izvornom ponašanju naše srednje vekovne zajednice.
Tradicija je divna i jako vredna stvari ali ovde se tradicija i trauma mešaju u svakom našem pokušaju da tra-scedentiramo u budućnost, tako reći da rastemo i razvijamo se. U borbi da očuvamo naš identitet zarobili smo se u njegovoj srednjevekovnoj viziji, a oklopili nikad zalečenim traumama i begom od suočavanja sa demonima iz prošlosti.
Osobe koje su pokušavale da nas istih oslobode, da nas poteraju negde dalje van kandža prošlosti proglašene su stranim plaćenicima i izdajnicim, a neretko su završavale sa metkom u čelu. Pa hajde ti sad preumljavaj nekoga ako smeš. Čačni mu u identitet krvlju zalivan.
Tako da, hvala lepo sagovorniku koji me je ekspresno razbudio, ali ono što će njega jako obradovati, a mene plaši i tera da preispitam svoju viziju budućnosti, je to što ovde do preumljenja neće doći sigurno još jako dugo. Izgleda da je pitanje preumljenja u Srba pitanje vredno mnogo više od tih navedenih miliona inostranih para. Neko dakle može mirno da spava, mi drugi nastavićemo potragu za alternativnim metodama buđenja.