2
Nadam se da stručne policijske škole već planiraju da u nove nastavne programe uvrste, ako ne predmet, ono bar neku vrstu kursa, na temu kako se uz pomoć novinskog intervjua hapse ljudi. Stručni saradnici ili autori naučnog rada na zadatu temu mogu biti Dragan J. Vučićević, urednik tabloida Informer i Aleksandar Vulin, aktuelni ministar policije.
Primer iz prakse za teorijski rad: nedavno je iz zatvora, posle petnaest godina, pušten na slobodu višestruki silovatelj Igor Milošević koji je danima lutao ulicama Beograda – s jedne strane, kao potencijalna pretnja, s druge kao bizarna atrakcija. Ženski svet se opravdano plašio čoveka koji objektivno može da ih napadne, drugi sa ga fotkali i snimali, javljali njegove lokacije i pravili neku vrstu rijalitija. Treći su teoretisali, mudrovali, samo niko, uključujući i državu, nije imao ni naznaku nekog rešenja šta dalje sa tim čovekom, ali i još ko zna koliko sličnih.
I trajalo je to tako dok naučnom radniku Draganu J. Vučićeviću, u trenutku inventivnog nadahnuća, nije palo na pamet da za njegov ugledni naučni časopis napravi intervju sa silovateljem. Kad su se svi sablaznili na groznu ispovest predatora koji je, ne libeći se, govorio o svojim strašnim porivima i nedelima, javnost se uskomešala. Informer i njegov glavni urednik su se, maltene, našli na lomači, protestovalo se ispred redakcije, tražila zabrana lista, neko je čak i malo fizički napao Vučićevića dok je dolazio na posao. Kad je video da je đavo odneo šalu, Vučićević je motivaciju za sporni intervju opravdao imperativom novinarstva (kao, radi se to i drugde po svetu), a kad mu ni to objašnjenje nije popilo vodu, onda se dosetio da je to uradio iz bezbednosnih razloga – da bi silovatelja sklonio sa ulice. Genijalno je mala reč.
I to se desilo. Kako? Pa, tako što su novinarke koje je njihov šef poslao da rade intervju sa silovateljem sad predstavljene kao njegove žrtve i onda je ažurna Vulinova policija postupila po pravilu službe i uhapsila Miloševića. Šta će sad da rade s njim niko ne zna, pretpostavljam ne znaju ni oni sami,kao ni tužilaštvo i sudstvo, ali eto teme za novi stručni rad naučnog para Vučićević-Vulin.
PROČITAJTE JOŠ:
Manimo se zezanja, mada ovo samo tako zvuči, a nije. Istina je da se opskurni tabloid polakomio nad odvratnom „megaekskluzivom“ koja se mogla dobro prodati i to je uradio. Ukalkulisano je u tu računicu i moguće zgražavanje javnog mnjenja (ko ih šiša, kao da smo im prvi put to priredili), ali način odbrane i objašnjenje koje je Vučićević dao nije samo bezobrazluk i bezočna laž, već i uvreda zdravog razuma ovo malo ljudi kod kojih je istog preostalo.
„Mi smo napravili intervju sa ciljem da silovatelj bude sklonjen sa ulice“. Eto, to je čovek planirao, problem je samo što mi ostali nismo razumeli njegovu ingenioznu i humanu misiju. Dolazim li ja to u situaciju da ovde branim jednog silovatelja pred, moglo bi se reći, ništa manje monstruoznim ljudima od njega koji „siluju“ celu državu, njen pravni sistem, inteligenciju ljudi, medijski prostor, javno mnjenje, dostojanstvo žena…
Ne! Seksualni predator je to što jeste – zlo i pretnja i njegova dalja sudbina mora biti stvar sistema. Ovi drugi, koji nas nekoliko dana perverznom inverzijom teza prave budalama, su problem svih nas. Ministarstvo unutrašnjih poslova je zloupotrebljeno da opere i opravda brljotinu urednika trovačkog tabloida.Tragedija je što su oni arhitektura tog sistema i to je kvadratura kruga posrnule države koju smo mi, što svesno, što indolencijom, što nemarom, predali u ruke siledžijama.
I oni se iživljavaju nad celom državom. Izgleda da je došlo vreme da se i sa mnogima od njih napravi jedan intervju. A da ga sa trake skida policija.