Piše Ranko Pivljanin: Porodica, osnovna ćelija vlasti

Nije ona poslednja martovska na prvoaprilsku noć pre dvadeset godina bila samo lična drama bračnog para Milošević- Marković i krešendo njihovog vladarskog autizma i ludila. Bila je to i prezentacija logičnog ishoda uzurpacije vlasti koja se odvoji od institucija i zacementira, centralizuje i personalizuje unutar jedne porodice. A kada se (takva) vlast izgubi (inače, nepouzdana je to družbenica) i preseli na drugo mesto, ostaje strašna pustoš i u rezidencijama ili vilama, u telefonskim imenicima, najzad i u glavama i srcima. Svaki mudar vladar koji se odlučio da sedne u kabinu tog rolerkostera onog prvog dana kada dođe na vlast morao bi da razmišlja o tome kako će mu izgledati onaj poslednji kad sa vlasti bude silazio. Ovde prvo na to zaborave.I onda dođe ta famozna porodica, ne kao otrcani sociologizam koji je definiše kao osnovnu ćeliju društva, već kao političko preduzeće s prezimenom u imenu „firme“ (da se ne vraćamo u doba Karađorđevića i Obrenovića, ali od ovih skorašnjih behu Markovići, Stambolići, Miloševići, sada Vučići) i sa aurom, kontekstom i pravilima njenog značenja u onom mafijaškom poretku stvari. Tada đavo pakuje kofere u kojima prvo donosi darove, moć, slavu, privilegije i bogatstvo, da bi na kraju balade u tim istim koferima odneo šalu. Posle se snimaju serije i filmovi.Porodica se raspala u paramparčad (ko u zatvor, ko u egzil, ko u samoizgnanstvo), ali veći problem je što se po istom modelu prethodno raspala i država i stotine hiljada istinskih porodica koje nisu imale nikakvu drugu ambiciju osim da žive svoje živote, da rade, da se kuće, školuju decu i u miru stare uz svoje unučad. Svi njihovi snovi su srušeni zbog košmara vladarskog para koji je sebi uzeo za pravo da odlučuje o njihovim sudbinama.I to su danas zaboravila Miloševićeva i Markovićkina deca koja najavljuju tužbu protiv kreatora serije, jer su „nezadovoljni načinom na koji su predstavljeni njihovi roditelji“. Dragoljub Kočović, advokat koji ih zastupa i njihov porodični prijatelj, tvrdi kako je „sve u seriji laž“ a da, između ostalog lažu kako je Mira rekla „da je trebalo da izvedu tenkove na ulice i pobiju ljude“. Moguće da je ta rečenica stvar scenarističke imaginacije, samo što gospodin Kočović zaboravlja nešto što nije bila ni imaginacija, ni laž, već nesporna činjenica a to je da je Milošević zaista izvodio tenkove na narod. Da, isto tako jednog marta deset godina pre te drame na Topčiderskom brdu, tenkovske gusenice su ostavile tragove na beogradskim ulicama. A onda i svuda okolo do konačnog sloma(on bi rekao, pobede) na Kosovu, posle čega nam je Srbija teritorijalno okraćala, a ljudski i materijalno osakaćena da se ni za sto godina ne može oporaviti.Kao što, na žalost, nije bila laž teško siromaštvo, rekordna inflacija, blokade i sankcije, represija i neprestane demonstracije, kriminalizovanje društva, maltene svakodnevna ubistva – kriminalna i politička i bogaćenje ološa. Fokusirajući se na tu jednu noć pred Miloševićevo hapšenje autori serije uspevaju, čak, povremeno da izvuku i poneku crtu empatije prema njemu i supruzi – valjda je ljudski, bez obzira na sve, da osetiš tračak saosećanja prema nekome ko je sateran do zida, u bezizlazu je i nemoći. Bez oklopa te strašne vlasti iz njih se moralo pomoliti nešto ljudsko, makar Mirin strah i paranoja i Slobino poslednje bundžijstvo inicirano konačnim porazom. Te noći su se, očigledno, i oni sami oslobađali sebe onakvih kakvi su bili u zatočeništvu apsolutne vlasti, izmeštenosti iz realnosti i velike (samo)obmane o sopstvenom istorijskom poslanju.Možda su upravo tada shvatali da je porodica porodica u sopstvenom domu i u okvirima jednostavnog života koji podrazumeva, a da je njeno krunisanje vlašću igra koja se obično ne završava dobro. I neki drugi bi danas što šta mogli da nauče iz ovih pet epizoda televizijske serije, samo što izgleda da nauk ove vrste uvek dolazi kasno i kad se više ništa ne može popraviti.Inače, da se serija bavila stvarnošću koju su Sloba i Mira kreirali, tu ni minimuma razumevanja ne bi bilo, a teško da bi se to moglo i gledati. Jednom smo je jedva preživeli, a mnogi i nisu.