Što bi rekli momci iz S.A.R.S – a, vaskrsao Sloba. Televizijska serija „Porodica“ koja se ovih dana emituje na javnom servisu i obrađuje dramatičnu noć u vili „Mir“ pred hapšenje bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića vratilo je u fokus porodični tandem koji je vedrio i (malo više) oblačio Srbijom i okolinom u poslednjoj deceniji 20. veka. Po svoj prilici, na osnovu ove tri emitovane epizode, zanatski profesionalno urađen posao, ali ovde nećemo pričati o scenarističko- rediteljsko-glumačkim dometima.
Nije ona poslednja martovska na prvoaprilsku noć pre dvadeset godina bila samo lična drama bračnog para Milošević- Marković i krešendo njihovog vladarskog autizma i ludila. Bila je to i prezentacija logičnog ishoda uzurpacije vlasti koja se odvoji od institucija i zacementira, centralizuje i personalizuje unutar jedne porodice. A kada se (takva) vlast izgubi (inače, nepouzdana je to družbenica) i preseli na drugo mesto, ostaje strašna pustoš i u rezidencijama ili vilama, u telefonskim imenicima, najzad i u glavama i srcima. Svaki mudar vladar koji se odlučio da sedne u kabinu tog rolerkostera onog prvog dana kada dođe na vlast morao bi da razmišlja o tome kako će mu izgledati onaj poslednji kad sa vlasti bude silazio. Ovde prvo na to zaborave.
I onda dođe ta famozna porodica, ne kao otrcani sociologizam koji je definiše kao osnovnu ćeliju društva, već kao političko preduzeće s prezimenom u imenu „firme“ (da se ne vraćamo u doba Karađorđevića i Obrenovića, ali od ovih skorašnjih behu Markovići, Stambolići, Miloševići, sada Vučići) i sa aurom, kontekstom i pravilima njenog značenja u onom mafijaškom poretku stvari. Tada đavo pakuje kofere u kojima prvo donosi darove, moć, slavu, privilegije i bogatstvo, da bi na kraju balade u tim istim koferima odneo šalu. Posle se snimaju serije i filmovi.
PROČITAJTE JOŠ:
Porodica se raspala u paramparčad (ko u zatvor, ko u egzil, ko u samoizgnanstvo), ali veći problem je što se po istom modelu prethodno raspala i država i stotine hiljada istinskih porodica koje nisu imale nikakvu drugu ambiciju osim da žive svoje živote, da rade, da se kuće, školuju decu i u miru stare uz svoje unučad. Svi njihovi snovi su srušeni zbog košmara vladarskog para koji je sebi uzeo za pravo da odlučuje o njihovim sudbinama.
I to su danas zaboravila Miloševićeva i Markovićkina deca koja najavljuju tužbu protiv kreatora serije, jer su „nezadovoljni načinom na koji su predstavljeni njihovi roditelji“. Dragoljub Kočović, advokat koji ih zastupa i njihov porodični prijatelj, tvrdi kako je „sve u seriji laž“ a da, između ostalog lažu kako je Mira rekla „da je trebalo da izvedu tenkove na ulice i pobiju ljude“. Moguće da je ta rečenica stvar scenarističke imaginacije, samo što gospodin Kočović zaboravlja nešto što nije bila ni imaginacija, ni laž, već nesporna činjenica a to je da je Milošević zaista izvodio tenkove na narod. Da, isto tako jednog marta deset godina pre te drame na Topčiderskom brdu, tenkovske gusenice su ostavile tragove na beogradskim ulicama. A onda i svuda okolo do konačnog sloma(on bi rekao, pobede) na Kosovu, posle čega nam je Srbija teritorijalno okraćala, a ljudski i materijalno osakaćena da se ni za sto godina ne može oporaviti.
Kao što, na žalost, nije bila laž teško siromaštvo, rekordna inflacija, blokade i sankcije, represija i neprestane demonstracije, kriminalizovanje društva, maltene svakodnevna ubistva – kriminalna i politička i bogaćenje ološa. Fokusirajući se na tu jednu noć pred Miloševićevo hapšenje autori serije uspevaju, čak, povremeno da izvuku i poneku crtu empatije prema njemu i supruzi – valjda je ljudski, bez obzira na sve, da osetiš tračak saosećanja prema nekome ko je sateran do zida, u bezizlazu je i nemoći. Bez oklopa te strašne vlasti iz njih se moralo pomoliti nešto ljudsko, makar Mirin strah i paranoja i Slobino poslednje bundžijstvo inicirano konačnim porazom. Te noći su se, očigledno, i oni sami oslobađali sebe onakvih kakvi su bili u zatočeništvu apsolutne vlasti, izmeštenosti iz realnosti i velike (samo)obmane o sopstvenom istorijskom poslanju.
Možda su upravo tada shvatali da je porodica porodica u sopstvenom domu i u okvirima jednostavnog života koji podrazumeva, a da je njeno krunisanje vlašću igra koja se obično ne završava dobro. I neki drugi bi danas što šta mogli da nauče iz ovih pet epizoda televizijske serije, samo što izgleda da nauk ove vrste uvek dolazi kasno i kad se više ništa ne može popraviti.
Inače, da se serija bavila stvarnošću koju su Sloba i Mira kreirali, tu ni minimuma razumevanja ne bi bilo, a teško da bi se to moglo i gledati. Jednom smo je jedva preživeli, a mnogi i nisu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare