17
Šta ženi mi muškarci, društvo, država treba da damo da bi ona donela odluku da rodi treće dete, zapitao se nespretno Ratko Dmitrović, ministar za brigu o porodici i demografiju i izazvao bes ženskog roda. S pravom ili ne, delikatno je pitanje, ali jeste zazvučalo kao prebacivanje ženskom polu što nam nacija ubrzano izumire. Pa, jesu li baš žene za to krive? Teško.
Prvo, žene nisu mašine za rađanje u koje treba ubaciti dovoljan broj žetona – bilo da se radi o novcu, privilegijama, podobnostima – da bi Srblja bilo ko na grani lišća, niti samo one odlučuju koliko će imati dece. Valjda se o potomstvu nešto pitaju i njihovi muški partneri i valjda o tome odlučuju zajednički ili bi barem trebalo da je tako. I tu dolazimo do onog što mi muškarci nećemo da vidimo, prenebregavamo i guramo pod tepih, a to je da teret podizanja potomstva, u najvećem broju slučajeva, pada na ženu dok smo mi tu da pomazimo, poigramo se, kupimo poklon i kad se iznerviramo viknemo: Sido, rodila si idiota. Nijedan da se prevari i kaže: napravio sam idiota.
Tradicionalna i konzervativna podela uloga je najveći teret porodičnih obaveza, pa i odgajanje dece, prebacila na ženu koja, istovremeno, mora i da radi i onda se pitamo što neće da rađa. Evo odgovora ministru na pitanje šta muškarci treba da daju da bi žena rodila treće dete. Ne treba ništa, treba samo da podele odgovornost i obaveze. Treba i oni da to prvo, drugo, treće dete okupaju i obuku, izvedu u park, spreme mu doručak i večeru, organizuju rođendan, odvedu na plivanje i sve ono drugo što roditeljstvo podrazumeva. Treba da budu partneri ženi, a ne samo korisnici roditeljstva. Ako je u pitanju sebičluk i strah od gubitka komoditeta zbog obaveza spram više dece, onda je on zajednički i nije samo emancipacija žena „kastrirala“ njihovu želju za rađanjem već muška indolencija, neretko strah od odgovornosti i očekivanje da žena podiže decu i drži kuću a naša posvećenost da se iscrpljuje u ulozi ponosnih očeva.
PROČITAJTE JOŠ:
Ne znam i što se ministar pita šta društvo i država mogu da daju ženi, kad mu je i taj odgovor ispred nosa. Ni tu ne moraju ništa da daju, samo nek im ne oduzimaju prava poput upravo prava na roditeljstvo gde poslodavci kad zapošljavaju žene od njih traže da u sledećih nekoliko godina ne ostaju u drugom stanju. Da li se ministar zapitao ima li dovoljno vrtića, zašto decu lečimo skupljajući novac putem SMS poruka, koliko košta oprema za bebu, dečija garderoba, oprema za školu , koliki je dečiji dodatak i na koji način se ostvaruje i kakva je perpsektiva te dece kad odrastu?
Međutim, nije novac presudni faktor koji će stimulisati roditeljstvo. Da je tako, porodice iz bogatih evropskih zemalja bi imale po petoro dece, a znamo da je i tamo natalitet u padu. Da je bilo do para, teško da bi moja baba rodila njih sedmoro u uslovima ratnog i poratnog siromaštva.
Na delu je ideologizovani diskurs koji u ime opstanka nacije nameće ženi, ne roditeljstvo, nego puko rađanje koje više nije njen lični izbor već nekakva moralna obaveza spram nataliteta i države, pa se tako krivica za belu kugu prebacuje na žene, njihov feminizam, emancipaciju i ustupak komforu. Svaka čast državi i naciji, ali ne rađaju se deca prevashodno da bi nacija bila brojnija i država imala vojnike, nego iz prirodne potrebe ljudskih bića da se ostvare kao roditelji i iza sebe ostave potomstvo.
Osim toga, naše žene ako i rađaju decu za državu, onda ih, na žalost, ne rađaju za Srbiju nego, već dugi niz godina, za Nemačku, Kanadu, Ameriku i Australiju, a ta deca ne beže od roditelja, već od „države blagostanja“ čiji se ministri pitaju što nam to žene neće da rađaju treće dete. Stvarno čudo, pa neće!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
