11
Nije filozofiranje, nego prosto pitanje, vapaj takoreći: dešava li se u ovoj našoj zemlji igde išta lepo i ako se dešava, piše li iko igde o tome? Sva naša pisanja, izveštavanja, emisije, razgovori, polemike, pa i pisanija potpisnika ovih redova, postale su inventar zla i bede, užasna statistika kataklizme, mraka i očaja u koji tonemo kao da nam je on najprirodnija moguća sredina.
Ona naša folklorna „četiri S“ dobila su desetine drugih i odvratnih značenja od onog koje im je bazično pripisano.
Smrt, silovanje, sablažnjavanje, sadizam.
Svađe, satiranje, strah, stid.
Sebičnost, stigma, sluđivanje, satrapi.
Poznati i priznati učitelj glume je napastvovao i silovao svoje štićenice. Poznati glumac je silovao svoju koleginicu. U međuvremenu se borio za prava zlostavljanih. Iz zlokobnih mračnih ormara režima ispadaju kosturi njihovih stranačkih drugova posle tri godine od smrti koja se krila. Nemoćnoj baki su socijalni radnici otimali unuke, tragovi njiihove društvene brige vidljivi su na rukama dece. Nadležnoj ministarki nije problem način rada njenih službenika, već što je to neko snimio. Jedan otac pešači stotine kilometara do predsednika države da mu on vrati otetu decu. A on se o jadu zabavio od prisluškivanja i atentata.
Po televizorima nam se kotrljaju odsečene glave. U Skupštini se laže, pljuje, vređa i preti! Ko su i kako su se tamo našli takvi ljudi da budu predstavnici svih nas. Jesmo li to mi zaista takvi kakvi su oni koji nas tamo predstavljaju? Unutar režima besni rat u koji nas uvlače kako bismo im bili zaklon dok to nekako ne reše i ne poravnjaju. Deca nam skaču sa terasa u smrt, pale ikone i postaju zarobljenici „tik tok“ sektaštva. Krade se i otima kao da je došlo zadnje vreme. Možda i jeste.
Je su li nam gadosti sa naslovnih strana novinskog smeća postala jedina literatura i orjentir, a orgije, vika i buka društvenog taloga po rijaliti zamkovima celovečernja zabava? U kom nas to pravcu uzdižu i osvešćuju redovni gosti raznih „ćirilica“, je li to manjak mržnje i podela pa moramo u tom pravcu da ulažemo dodatne napore? Je li lakše da razapnemo naše glumce koji su igrali u onom bosanskom filmu o srebreničkom zločinu, nego da probamo razumeti šta se tamo desilo?
Je li, možda, napolju počelo proleće i ima li ta činjenica ikakvog značaja u našim životima? Hoćemo li moći primetiti zeleno lišće na drveću i kukureke po parkovima? Umemo li više, ovakvi kakvi smo, da volimo svoju decu? Pričamo li im o njihovim precima, znaju li gde im žive ili gde su im sahranjeni dedovi i pradedovi? To je tako retro, treba gledati u budućnost. A budućnost je u bezbrojnim aplikacijama mobilnih telefona, tamo ima sve. Kakve im pismene zadatke zadaju profesori srpskog i o čemu pišu? Kada ste poslednji put videli mladog čoveka u autobusu ili parku sa otvorenom knjigom u ruci? Unuku koja vodi baku preko ulice, a da pri tom ne gleda u mobilni telefon?
Možemo li se oteti i biti bolji ljudi od kalupa matrice u koju smo ubačeni, možemo li se okrenuti suncu i reći dobar dan nepoznatom čoveku na klupi u parku, skinuti slušalicu sa uva, oslušnuti i setiti se da je to što čujemo poj neke ptice? Ima li nas dobrih i plemenitih? Ima, i to mnogo više nego onih drugih samo što zlo ima bolji „pi ar“, navalentnije je i agresivnije, brže stiže do bilborda i ekrana, širi se takozvanim društvenim mrežama i mesindžerima.
Dobro je pitomo i neprimetno, ali se, ipak, pojavi. Pojavilo se pre neki dan u ruci nepoznate prodavačice koja je čuvala poklončić za dečaka koji joj nije ništa, ali joj je ostao u sećanju kad tu svrati sa majkom. Ovo je za tebe, pružila mu je lepo upakovan rančić i pakovanje drvenih bojica. Dečkić se zahvalio, ali je, za svaki slučaj, poneo poklon na kasu da plati. Čak je i on razumeo da se danas, van kuće i roditeljske ruke, više nigde ništa ne dobija besplatno, naročito ne u prodavnicama zlatnog doba. J…lo vas zlatno doba, ono kameno je za ovo bilo zakon.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare