16
Neko je primetio kako sve postaje mnogo jasnije kad se shvati da prosečan Srbin nije Nikola Tesla već Era Ojdanić. Naravoučenije ove duhovite konstatacije bi, valjda, trebalo da bude kako bi sve bilo drugačije, to jest mnogo bolje, da ovde preovladavaju pametni, inteligentni, obrazovani, a ne priprosti, glupi, ograničeni i šta se još sve ne pripisuje većini naroda. Zgodno zvuči, ali, osim što nije moguće, nije baš do kraja ni tačno.
Ni u Nemačkoj prosek nisu Kant, Hegel, Lajbnic ili Vagner, u Americi Ginzberg, Džobs ili Čomski, u Italiji da Vinči i Galilej, u Francuskoj Paskal, u Švedskoj Svedenborg, u Engleskoj Džon Stjuart Mil i tako redom, pa su sve pomenute zemlje primer uspeha, civilizovanosti i uređenosti. Nigde na svetu najumniji ljudi nisu većina, niti je visoki koeficijent inteligencije i visok stepen obrazovanja, po difoltu, garant stabilne i uspešne države. To svakako jeste prednost i preduslov napretka, ali poenta je napraviti sistem u kome će na opštu polzu funkcionisati i oni najbolji, ali i oni prosečni kojih je svuda, pa i u Srbiji, najviše.
Naš problem nije samo nedostatak takozvane elite i preovlađivanje prosečnih i ispodprosečnih, već obrazac koji ove prve tera u zapećak, (samo)izolaciju a, bogami, i iz zemlje, dok su ovim drugim širom otvoreni putevi, pa je logično da oni spram sebe formiraju opštevažeće kriterijume i diktiraju pravila.
Druga strana medalje je što se komunikacija ova dva pola srpskog društva odigrava i iscrpljuje u potpuno disfunkcionalnoj i štetnoj orbiti: elita i elitisti spram „prostog puka“ demonstriraju prezir i pogled s visine, ovi , pak, prema njima gaje mržnju pomešanu sa nerazumevanjem i nepoverenjem. „Prosvećenima“ je za sve kriv narodnjački primitivizam, ovi drugi u njima vide lažnu i odnarođenu elitu spremnu da se, zarad svog komfora, proda „zlom Zapadu“ i izda nacionalne interese.
Obaška, što mi više nismo ni sigurni šta se ovde podrazumeva pod elitom. Da li je to, upravo, neki kolega/koleginica Ere Ojdanića koji poseduje dvorac i zarađuje basnoslovan novac, tranzicioni biznismen sa jahtom ili univerzitetski profesor sa neospornim ugledom, ali prinuđen da na posao ide gradskim prevozom?
Kao što u političkom kontekstu našeg društva egzistiraju dve Srbije, moglo bi se reći da imamo i dve vrste elite, a da nijedna od njih nije dovršena: onoj koja ima pedigre da to zaista bude nedostaje materijalna sigurnost, dok je ona kojoj ne fali novca u ozbiljnom deficitu sa obrazovanjem, manirima i dobrim ukusom.
Zapravo, ona vidljiva nova srpska „aristokratija“ je komplot političara, biznismena i estrade i oni su u skladu sa miljeom iz kog su potekli i načina na koji su se dohvatili društvenog vrha formirali sopstvenu estetiku, zahteve i način promocije. Ona druga „tihuje“ u svom svetu pokušavajući da se, na svaki način, distancira od ove prve.
I tu dolazimo do neophodnosti „trećeg puta“ koji nisu u stanju da trasiraju ni elitisti, a još manje galamdžijsko narodnjaštvo, već deo društva poznat kao srednja i viša srednja klasa, ali nad njom je izvršena eutanazija i ona je sahranjena u kanalu iskopanom između pripadnika tzv. „super elite“ i konzumenata Erine muzike.
Međutim, politički mufljuzi ništa ne čine na njenom oporavku, već vešto ekvilibriraju na jazu između elite i „pučine, stoke grdne“. Oni – to se odlično vidi kod Vučića – čeznu za podrškom i priznanjem elite, ali igraju na kartu onih donjih ešalona društva zgodnim za manipulaciju i upotrebu. Po principu, fali Teslu, al se drži Ere.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare