1
Da postoji Regulatorno telo za elektronske medije i da je tužilaštvo, koje kao postoji, atonomno oni su u petak ( pa i u subotu) pred godišnjicu novosadske tragedije, po sili zakona i po potrebi da zaštite javnost, morali reagovati zbog programa jedne opskurne režimske televizije koja je vasceli dan širila paniku i uznemiravala građane pričom o građanskom ratu i krvoproliću koje se sprema u Novom Sadu na dan komemorativnog skupa zbog nevino stradalih 16 ljudi.
To što je ta dva dana emitovano sa te televizije nije izlazilo samo iz okvira novinarskog kodeksa i profesionalizma, ono se prelivalo izvan granica svake normalnosti i obzira, bio je to propagandni udar zastrašivanja ljudi, izliv otrova u njihove mozgove i zločinačka medijska konstrukcija , a sve u svrhu da se što manje građana uputi u Novi Sad, jer je režim, iz nekog, samo njima znanog razloga, bio u patološkom strahu od tog okupljanja. Istina, imaju oni razloga za strah, ali samo je nekome kome je mozak izvrnut naopako, moglo pasti na pamet da će ljudi koji su se slili iz cele Srbije da odaju počast nevino stradalim žrtvama toga dana napraviti neki „državni udar“, izazavati „krvoproliće“ i ući u „građanski rat“. Podgrevajući takav narativ sa kojim su nastavili i u subotu , ti naopaki mozgovi su, bez dileme, duboko zagazili u krivično delo izazivanja panike koje glasi „Ko iznošenjem ili prenošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira(…) kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom. „Ako je delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja kazna zatvora je od šest meseci do pet godina“, piše u Krivičnom zakoniku. U sistemu vladajuće kaste sve što smo naveli možemo samo da to konstatujemo i onda okačimo onom mačku o rep, jer oni koji su radili ovo zlo neće odgovarati. Dapače, to im je bio radni zadatak.
PROČITAJTE JOŠ:
1
0
0
Igrokaz sa navodnim pokušajem „trovanja“ Miše Bačulova što je kao posle trebalo pripisati Aleksandru Vučiću i tako izazvati „građanski rat“ bio je najamaterskija propagandna predstava režima do sada – a bilo ih je onoliko – u kojoj smo prvo, maltene, u direktnom prenosu gledali teatralno hapšenje Bačulova a potom, do u beskraj ponavljanje snimaka njegovog dogovaranja sa „doktorom“ na koji način da ga otruje a da ostane živ. U motive Bačulova, ili argumente „režisera“ kojim su ga ubedili da odigra ovu ulogu sada nećemo ulaziti, a vremenom će se i to saznati, ali je uradak bio idealna predloška za onu čuvenu repliku koju u „Nacionalnoj klasi“ izgovara propali reditelj Miki Bunjuel: „Jao, kako montira“.
Onda je neko iz vrha „produkcije“ procenio da se taj skeč nije baš primio i da će samo poslužiti za opštu sprdnju i odlučio da pred kamere izvede Glavnog Glumca i Reditelja da uživo izgovori pripremljenu repliku sa izvinjenjem koje je bilo još manje ubedljivije od „trovanja“ Bačulova.
Aleksandar Vučić, unezvereniji i pogubljeniji nego inače, pojavio se u petak posle 17 časova na ekranima, prvo se nešto iščuđavao, potom lupio šakom o sto uz reč „neverovatno“ i jedva nekako preko usta prevalio „Poštovani građani Srbije…“ Malo se posipao pepelom – „mnogi u našem društvu su pravili ozbiljne i velike greške, uključujući i mene“; malo nas učio „kako mržnja koja ključa u našem društvu ne donosi ništa dobro“ ( Ajde!, što bi rekao Zoki Radmilović); malo je pozivao na dijalog ( vrapci su od smeha padali sa streha), najavio kako će on „1. novembra otići u crku da se pomoli bogu i zapali sveću za stradale“, uz buljuk kamermana i malo se izvinio onima koje je u proteklih godinu dana beskrupulozno vređao: „I meni je žao zbog nekih stvari koje sam izgovorio. Izvinjavam se zbog toga“.
Njegova ideja da odigra Tita iz 1968. ( „Studenti su u pravu“) bio je jalov i neuverljiv pokušaj da stvari relaksira, a zapravo zbuni građanstvo , da se predstavi kao pomiritelj i ujedinjujući faktor i da anomiju društva u kojem je suspendovao sve norme, institucije, zakone i vrednosti „izleči“ jednim prostim „izvinjavam se“.
Izvini ti, Vučiću, ali zakasnio si sa izvinjenjem. Ono više ništa ne znači niti važi, čak i da si bio najiskreniji dok si te reči izgovarao, a svi znamo da nisi, nego si govorio pod prisilom, pritiskom i u svrhu kontrole štete.
Čovek koji godinama unazad upravo širi mržnju, polarizuje društvo, izgovara najotrovnije i najgnusnije reči protiv političkih oponenata, bili to opozicionari, novinari, protestanti, studenti – setio se izvinjenja.
Čovek koji se, za vreme svoje dugogodišnje vladavine, svim silama trudio da se konfrontira sa kim je god stigao i uspeo da nas, po drugi put, zavadi sa komšijama u regionu i sa Evropskom unijom koja nam je bila poslednja šansa da unormalimo društvo, koji je sejao strah i podele – setio se da pozove na pomirenje. Čovek koji je ukinuo svaku vrstu razumne razmene mišljenja, korisnu debatu suprotstavljenih stavova, koji je patentirao i učvrstio novo jednoumlje i politički život i komunikaciju sveo na sopstveni monolog – setio se dijaloga.
Čovek koji se sve vreme predstavlja i postavlja kao sveznajući i neprikosnoveni autoritet i arbitar u svakoj vrsti posla i koji nastupa i kao predsednik vlade, – svodeći ljude na toj funkciji na puke poslušnike i izvršioce njegovih naloga, uzurpira nadležnosti ministarstava, sam po svom ćefu vodi spoljnu politiku ( ispostavilo se, katastrofalnu i sa nesagledivim posledicama po zemlju), koji nastupa kao najupućeniji ekonomista, ali i kao vrhovni tužilac i sudija i bez čijeg upliva i mešetarenja ne može da prođe ni sport, koji je srušio atonomiju svakog ključnog segmenta društva – setio se da je možda i on pravio greške.
Vučić je trenutno politički zombi kome vlast visi na sve tanjem koncu i drži se na inerciji mafijaško-koruptivnog sistema koji je prožeo društvo i sistem od vrha do dna, tetura po lavirintu bez izlaza i udara u zidove koje je sam izgradio i očajnički pokušava da sačuva moć koja mu nepovratno curi kroz prste koliko god ih on „merkelovski“ drži skupljenim. On koji je trčao na izbore ko dete na čokoladu, sada ih svim silama izvrdava, nalazeći sve moguće izgovore i pravdanja, izbegavajući samo da pomene onaj jedan ključni – strah da ih može izgubiti. On putem naručenih i friziranih istraživanja bilduje svoj rejting na 50 odsto, minimizirajući rejtinge oponenata, ne bi li time ubedio sopstveno biračko telo da je on još uvek taj koji vodi igru i uplašio političke protivnike i odvratio ih od insistiranja na izborima. Da li je ili nije toga svestan, ali izbori su njegov kraj, makar na njima i pobedio, jer mu ih, sada kada svi znaju kako ih i na koji način dobija, niko neće priznati i uvažiti. On može da dobije izbore, ali vlast koju je imao nikad više neće povratiti.
Strah među građanima koji je do sada sejao više neće nicati, laži i opsene kojima je manipulisao su svi prozreli – čak i dobar deo njegovih birača, tako da je pred njim samo jedan zadatak. Da svoj politički kraj učini snošljivijim i jeftinijim po sebe i po sve nas. Izvini, ali to je tako.
BONUS VIDEO: Analitičar o stanju u Srbiji: „Vrlo sličan je bio moment rušenja Slobodana Miloševića“