Piše Ranko Pivljanin: Ana versus Marinika:nemoguća misija

Dakle, gotovo sam siguran da taj spektakl nećemo gledati, osim ako Aleksandar Vučić nije odlučio da svoju pulenku, koja mu služi kao megafon i razglas njegovih hvalisanja, velikih uspeha i hristolike žrtve, baci lavovima, a to očigledno nije slučaj. Čak i ovakva, ili tačnije upravo ovakva, Ana Brnabić je potrebna Vučiću, makar da popuni 14. mesto na listi Srpske napredne stranke za parlamentarne izbore i zašto bi je izlagao medijskoj golgoti kojoj niti je dorasla, niti ima argumentaciju. Zna meštr političke manipulacije da mu ona ni ovako nije od neke velike vajde i da sa glasovima koje će mu njeno ime doneti može da se slika ( da misli drugačije ne bi na prvo mesto stavljao doktorku Grujičić), ali čuvajući Anu od blamaže on, zapravo, čuva sebe i princip političkog kukavičluka da se isključivo sam, bez bilo kog suvislog oponenta, šepuri i junači pred mikrofonima.Ako nije tako, neka koleginica Tatalović u sledeću ponudu uvrsti duel Vučića i Ponoša i neka vidi šta će se desiti. Za generala sumnjam da će odbiti, ali vrhovnom komandantu dezertera neće pasti na pamet da sebe stavlja na takvu probu, rizikuje učinak svojih teatralnih monologa i odgovara na, pretpostavljam, vrlo nezgodna pitanja. Tipa, primera radi, koje je boje bio mebl nameštaja koji je 1999. godine unosio u prostrani državni stan, dok su njegovi vršnjaci i mlađi ljudi krvarili pod NATO bombama koje je i sam prizivao; koje je boje bila radna knjižica dok je postojala i koliko je godina radnog staža, mimo politike, upisano u onoj njegovoj; koliko ga tačno ( naših para) koštaju one dve moralne, političke -. a ponajviše kilogramima merene - gromade od Šešelja i Čanka i ostatak paraopozicione faune koja mu tercira po studijima strogo kontrolisanih televizija i izigrava; ko će i na koji način vraćati „helikopterski novac“ kojim je - u paničnom strahu da mu se vlast ne načne ili da je, ne daj bože, ne izgubi – krenuo da korumpira sve redom: od penzionera, preko sredovečnih ljudi i omladine, do majki sa decom kojima obećava subvencije za krov nad glavom; da li je pre njegovog vakta uopšte iko gradio puteve, famozne pruge i bolnice ili su i asfalt i lokomotive i respiratori izmišljeni tek 2012. godine i tako dalje i tako redom.Aleksandar Vučić je čovek za duele, on je adresa za pitanja na koje ovo malo preostalih suvislih građana ove zemlje traži odgovore, on je alfa i omega cirkusa u kome su Ana Brnabić and company samo usputni pajaci i donosači rekvizita za tačke Velikog žonglera. Zato njega treba ponuditi nekom sličnom emisijom, a pustiti sirotu Anu da misli kako misli ako misli, postajući tako smešni antipod one Dekartove kartezijanske metafizike subjektivnosti oličene u izrazu: mislim, dakle postojim. Ana, ovakva kakva je, postoji, jer nisu mislili.