0
U još jednom pokušaju da Srbiji „proda“ zlatno doba, predsednik je otkrio da je zemljište Sajma prodato „Beogradu na vodi“. Ugovor je tajna. Ne zna se ni pod kojim uslovima ni po kojoj ceni je prodato zemljište. Možemo da idemo još dalje. Ne znamo motive ni razloge prodaje državne imovine. Kako kaže Rodoljub Šabić komentarišući ovaj slučaj, „ne znamo ništa što bi bilo normalno da znamo“.
Predsednik je samo naveo podatak da je zemljište prodato. Šta tu sad ima da se zna zbog čega, po kojoj ceni. Svako pitanje šteti njegovoj viziji.
U Srbiji može sve. Interesi predsednika i stranke kojoj je pripadao su zakon, a ne pravila koja važe za ostale građane. Za ekskluzivno pravo da grade, investitori moraju da budu bliski režimu. A režim je blagorodan pa će da nagradi poslom koji u uređenoj zemlji inače ne bi prošao, ali za svaki dogovor spremni su da naprave posebna pravila (leks specijalis).
Možda ćete reći da bi zakoni trebalo da važe za sve podjednako. Predsednik, međutim, tretira svakog kao posebnu ličnost. Ne bi on tu da generalizuje. Od građana traži samo jedno – da ga slušaju. Bez pitanja i primedbi. Kada neki građanin/investitor ima milionski interes, on je tu da učini da se on ostvari. Napraviće posebne zakone, za njega će važiti posebna pravila. Nudi srpski san – zemlju krojenu po meri jednog čoveka i njegovog interesa. Zemlju krojenu po meri svakog čoveka ne nudi. Nema tu moći, mogućnosti da mu se klanjaju, nema prostora za ucenu.
Ovde može da se dođe do masnog procenta, da se obogatiš preko noći. Pod uslovom da znaš na koja vrata da zakucaš. Relativno lako se otvaraju, a iza su nepregledni stambeni kvadrati, do kojih može da se dođe za male pare, a vrednost im je basnoslovna.
Jedini princip koji priznaje sistem koji je kreirao Vučić jeste korist. Ako hoćeš da se okoristiš o državu, moraš da kažeš da državu voliš i sve će ti biti dostupno. Nije bitno da li to zakoni dozvoljavaju ili ne. A ako državu ne voliš kako to oni žele, nećeš dobiti ni ono što je država dužna da ti da.
Taj nakaradni sistem nikada ne zakaže. Radi kao švajcarski sat.
Pa što bi onda objavljivali te sitnice kao što su detalji ugovora. Zašto menjati taktiku koja prolazi.
Slučaj „Sajam“ samo je potvrda da kod ovog režima sve može i da sve ima cenu.
Iza „patriotske“ fasade srpskih biznismena kriju se snovi o srpskom „američkom snu“. Sanjaju se milioni, avioni, kamioni, kvadrati. Do njih se ne dolazi igranjem po pravilima. Licemerno se prećutkuje da za šljašteću viziju budućnosti pristaju na predsednikova potemkinova sela i bajke sa nacionalnih frekvencija.
On istovremeno računa na to da će proći interesovanje za to kako je prodat Sajam. Računa da mu to građani neće uzeti za zlo.
Njima će da podiže cene, dok ih svojim drugarima spušta. Za one koji ćute su rezervisani sok i sendviči, a za drugare „meklareni“ i „lamborginiji“. Oni bliski skutima ne moraju da brinu ako ne plaćaju poreze, dok oni koji nemaju šta da mu ponude i od kojih ne može ništa da se uzme svakodnevno ostaju bez krova nad glavom.
„Ljubav“ vladaru uzvraćena je čudnim putevima – lizingom skupocenih vozila „za dž“, zaradom na stečaju, gradnjom van dozvoljenih gabarita, žmurenjem države kad je potrebno.
Otimačina, koju je ovaj režim legalizovao, jedan je vid nasilja koji guši pristojne građane.
Ona leži u samoj srži onoga protiv čega se ljudi u Srbiji već mesecima bune.
Nju vide i oni koji klimaju glavom dok se neki drugi preko noći bogate, ali računaju da će i njihovo vreme da zahvate iz budžetkog kazana doći.
Meseci pred nama pokazaće da li je računica vlasti ispravna.
