Piše Nikola M. Jovanović: Vučić u „slobodnom padu“

Slanje poruka ovoj skupini ima dvojaki značaj – prvi da Vučić može da „odbrusi“ svakome i da je još uvek jak, a zatim i da je ostao veran „vrednostima“ zaprimljenim od političkog oca Vojislava Šešelja. Međutim, tu se krije i treći razlog, brižljivo skrivan - obraćanje tvrdom jezgru zbog činjenice da je Vučićev rejting u padu i da mora pravo da se obezbedi da se naprednjačka skalamerija održi još neko vreme na vlasti.

Delimičan otklon prema EU trebalo bi da posluži Vučiću da ima prostora da razgovara sa Lajenovom, dok EP smatra nebitnim. Međutim, i Lajenova jedva opstaje na funkciji, te će evropski parlament biti sve glasniji, naročito nakon Trampovog novog kursa prema Briselu.

Vučićevo pokazivanje „mišića“ zapravo je strah od pada sa vlasti. Vide to i strani državnici, pa mora u Davos da tamo o državnom trošku šminka svoj mizeran uticaj u svetu.

Njegova epizodne uloge se ne pamte, čak štaviše svi gledaju da se od njih ograde. Takav je slučaj sa aferom Generalštab, upadom na konvenciju republikanaca...Na pokušaje Vučića da se približi Trampu stigao je zakon o demokratiji Zapadnog Balkana i packe za koruptivnu vlast. Poslanici EP koji su u Beogradu imaće priliku i da čuju zahteve za uvođenjem sankcija vrhu naprednjačke vlasti.

Ruski stav definisala je portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ocenom da predsednik Srbije jedno radi a drugo govori.

Peking ga već tretira kao koloniju koju proždire kreditima. Vučićevu situaciju skorog pada sa vlasti koriste svi da uzmu što im je potrebno po bagatelnoj ceni ili da bogato naplate svaki prijem čoveka u „slobodnom padu“. Svaki „salto mortale“ koje izvodi uveren u snagu režimskim medija koji već uvežbano prikrivaju stavrnost, znak je svima spolja da je očajan i podložan nezamislivim dogovorima za mrvu vlasti.

Iz istog razloga, da bi kod radikalskih glasača očuvao utisak čoveka koji vlada situacijom, suočen sa probuđenim pravosuđem, ponovo se okreće primeni pendreka na studentima. Pasivno agresivni pristup Vučića, pokazuje da se „čuvar jakni“ (kako pojedinci tvrde da se o njemu pričalo u huliganskim krugovima) plaši sudbine u kojoj će morati da odgovara za sve što je činio.

Amandmani Uglješe Mrdića posledica su tog straha. Straha da probuđeno pravosuđe ne krene da “češlja“ prijave koje su tavorile u stolovima tužilaštava čekajući isključivo poziv sa Andrićevog venca. Zato je bolje urediti pravosuđe, misle oni, bar onaj deo koji smatraju „njihovim“ isturiti u prve redove super lojaliste, koji je još manje od onih 17.000 koji su se zakleli u crkvi. Super lojalisti su se „zakleli“ bogatstvom koje nisu zaradili i unapređenjima koja nisu zaslužili, bliskošću sa organizovanim kriminalom.

Sve ovo na prvu loptu deluje kao pokazivanje snage, ili kao osokoljenost pauzom protesta, a zapravo je strah da bi izbori mogli da budu uskoro. Vučićeva nevolja je što njegova kupovina vremena ovde ne pali – ako raspiše izbore uskoro neće imati rejting dovoljan da nastavi da vlada, ako ih odloži maksimalno, njegov rejting će se još više survati.

U svom slobodnom padu, probaće da se uhvati za bilo koju slamku, koliko god skupa bila jer smatra da je to novac koju mu pripada jer je na vlasti. Većina građana, međutim, želi izbore. Pročitan je.

Na „zlatno doba“ mu se smeju, a zbog plata i penzija su ljuti. Još samo super lojalisti ga se plaše računajuči čega sledećeg morali da se oreknu ako im zatraži.