0
„Predsednici nisu kraljevi, a tužilac nije predsednik“, legendarna je rečenica sutkinje Tanje Čutkan, koja je blokirala Trampove napore da zaustavi pokušaj Kongresa da pristupi papirima njegove administracije. Ista sutkinja naći će se oči u oči sa Trampom povodom optužbi da je Tramp pokušao da utiče na izbore i napada njegovog pristalica na Kapitol.
I dok se u Americi reaguje i na pomisao mogućeg pritiska na pravosuđe, sudije i tužioci u Srbiji uglavnom su pod direktnim uticajem izvršne vlasti.
Imena tužiteljki Bojane Savović i Jasmine Paunović, kao i tužioca Predraga Milovanovića ili sudije Miodraga Majića su zapravo pre izuzetak nego pravilo i potvrđuju da pravosuđe nije nezavisno.
Zapravo ovde predsednik jeste kralj, a tužilaštvo je samo produžena ruka vlasti bez obzira na sporadične slučajeve ljudi koji nisu spremni da prodaju svoj integritet radi komfora i napredovanja.
Poslednji u nizu slučajeva koji o tome govori je kada generalni sekretar Skupštine Srbije nije hteo da overi tekst izglasanog Zakona o planiranju i izgradnji, čime je, kako kaže, opozicione poslanike onemogućio da Ustavnom sudu predaju zahtev za ocenu ustavnosti, a redovni postupak koji je opoziciji na raspolaganju može da traje nekoliko godina.
U uređenoj zemlji generalni sekretar Skupštine Srbije bi odgovarao po službenoj dužnosti za takav propust i na to bi reagovali tužioci.
To što je predsednik brzo potpisao ukaz kojim se potvrđuje taj zakon, kako je ukazala Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava u penziji, znači izigravanje instituta ukaza i mogućnosti prethodnog ispitivanja ustavnosti.
Jer šta ima da se preispituje sporan zakon koji će tajkunima bliskim vlasti omogućiti da dobiju atraktivne lokacije bez plaćanja konverzije zemljišta.
Samo su u pitanju neke milijarde, koje će postati njihove, a za to će, siguran sam, naći način da se revanširaju režimu koji im je to omogućio.
U Srbiji, kada se spomene vladavina prava, svi počinju da zevaju.
Misle da će se ući u neku nerazumljivu pravničko-birokratsku raspravu.
Zapravo ne postoji ništa konkretnije, što bi rekle kolege „životnije“, od borbe za vladavinu prava.
Ona podrazumeva i pravo da deca političkih protivnika imaju mogućnost da idu u vrtić, poput situacije u Pećincima, gde je troje dece diskriminisano, jer su im roditelji članovi opozicionih stranaka.
Ta bobra podrazumeva i mogućnost sprečavanja donošenja zakona koji je protivan Ustavu, a u interesu tajkuna.
Ta borba podrazumeva i da niko ne može da vas natera da podržavate vlast, jer ste zaposleni u javnom preduzeću.
Pritisci na zaposlene u javnim preduzećima ovde su svakodnevica.
U svim tim slučajevima, u državi u kojoj vlada pravo, građani bi mogli da računaju na sudije i tužitelje kao zaštitnike zakona i saborce u borbi za njihova prava.
Ovde ne.
Američki pravosudni sistem i naš se razlikuju, ali suština bi trebalo da bude ista.
Amerikanci su prepoznali da sem zaštite prava i sloboda građana, pravosuđe garantuje i jednaku tržišnu utakmicu u kojoj su pravila ista i važe za sve.
Zato ovde nema prave države.
Jer u državi kojom ne caruje pravo, stoluje predsednik koji se pita za sve.
Od imenovanja ministra i premijera do zapošljavanja domara u nekoj opštini.
Takav predsednik može da naredi ili odobri da neko dobije posao, može da raspolaže novcem iz budžeta kako hoće, da otvara fabrike gde njemu zbog rejtinga odgovara, gradi puteve i mostove…
Vladavina prava u direktnoj je suprotnosti sa autokratskim režimom koji oličava Vučić.
U situaciji kada je rejting SNS u padu, on nudi izbore na svim nivoima iz isključivo jednog razloga – kako bi ugasio proteste čiji su zahtevi u suštini borba za uređenu državu u kojoj većina mora da poštuje zakone.
