Predsednik je poručio da nema šta opozicija da se pita kada će biti koji izbori, ali da izbore može da dobije kad hoće. Tako je nehotice poslao poruke da ne veruje u SNS, koji je donedavno vodio. Ne veruje ni u to da njegov rejting najbolje stoji – zato sprema novac iz „helikoptera“.
Zato je najavio gradnju nacionalnog stadiona i Ekspo prostora. Zato je namestio investitorima da lako dođu do atraktivnih lokacija. Samo treba doći do preduzeća u stečaju. A do njega će doći migom nekoga iz Vlade. Mali već namiguje velikim zagađivačima smanjenjem naknada za ispuštanje otpadnih voda u naše reke. Jer, kako je navedeno, brinu ih preveliki troškovi koje imaju zagađivači. Ne brinu ih zdravlje građana i sredina u kojoj živimo. Ionako će sve ono u šta ne bude gurnut otpad velikih fabrika biti betonirano. Zbog njegovog veličanstva- kvadrata po kvadratnom metru.
Jer ko obezbedi kvadrat, obezbedio je i ugradnju, ne kuhinjskih elemenata i zidnih plakara, već vlasti u posao. A to se ceni. Bilo da je reč o predsedniku, premijerki, gradonačelniku ili predsedniku opštine.
Njihov moto je „ćapi mu procenat“, što ovde, da se razumemo, nije novina, ali je sada postalo pravilo i zaštitni znak. A da bi moglo da se i dalje „ćapa“, mora da se obezbedi pozicija.
Čini se da će pozicija predsednika biti teža nego ranije. Pored protesta zbog tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, Zapad mu okreće leđa, dok Putin diže nos. Podrška Ukrajini neće biti shvaćena olako u Kremlju, iako predsednik pokušava da to spinuje u režimskim medijima koji se ne usuđuju da mu postave pitanje o tome. Pogotovo onima što se hvale kičmom, koju su odavno izgubili, ako su je ikada i imali.
Sa druge strane, da imaju kičmu, pokazuju ljudi svake subote tražeći normalnu zemlju. Vlast im kontrira svakog dana dokazujući da je mnogo bolja njihova verzija države u kojoj sve može, za procenat, naravno.
Tu kičmu žele da slome na Andrićevom vencu i Nemanjinoj 11.
Zato će na svim bilbordima bleštati „AV“, prodavaće se „svetla budućnost“, „zlatno doba“… Veličaće se botovi i kupovina dostojanstva za sendvič, a oni kojima treba kanalizacija, dobijaće nacionalne stadione.
Za odbranu ličnog „zlatnog doba“ predsednika, premijerke i članova Vlade, biće rasipanja para svih građana.
Žurba kojim okuplja investitore oko budžetskog kazana ukazuje na to da nije uveren u svoju snagu, ma koliko se busao u grudi. Potezi koje vuku naprednjaci, kojih se odrekao čovek čiji će lik biti na svim bilbordima, poručuju „daj da se ’ćapi’ šta je ostalo“.
Zato predsednik ne bi ni slučajno da odvoji beogradske izbore od pokrajinskih i vanrednih parlamentarnih. Mnogo je lakša situacija u kojoj će svoju „viziju“ da proda svima odjednom.
Jer ima onih koji nemaju službene automobile, koji nisu postali bogati preko noći, a od njih se traži da podrže ideju, dok drugi školuju decu u inostranstvu i biraju gde će na more.
AV veruje da možeš svima da podvaljuješ sve vreme.
Smetaju mu samo ljudi sa kičmom koji svake subote traže normalnu zemlju, bez nasilja.
A njegovo shvatanje demokratije, u suštini, podrazumeva nasilje većine, koja ima, po njima, pravo da radi šta hoće baš zato što je većina.
Problem je što većina zapravo ne želi da strepi kad mu dete krene u školu, želi da radi bez ucena i odlaska na organizovane mitinge sa lanč paketima, želi čistije reke i čistiji vazduh.
Strah od protesta po Srbiji davno je prošao. Shvatili su ljudi da su na ulicama njihovi sugrađani, komšije. Da žele isto što i oni. Pitanje je vremena kada će ta većina biti vidljiva.