Piše Nikola M. Jovanović: Dokle će trajati „tuča“ za mesto prvog u opoziciji

U celom srpskom političkom galimatijasu najaktuelnije su reči „jedinstvo“ i „ukrupnjavanje“.

Kada je reč o ukrupnjavanju, činjenica je da je Vučić, svestan da nema većinu u Beogradu, išao na ukrupnjavanje svoje liste, da bi što manje glasova gubio, a pokazalo se da je osvojio manje glasova nego 17. decembra.

Podela opozicije oko toga da li izaći na izbore ili ne i rezultati ovih „krnjih“ izbora (a oni to jesu) – otvara pitanje da li je Beograd mogao da pored Niša bude grad u kojem bi pala naprednjačka vlast. Da li slabiji učinak opozicije u Beogradu „ide na dušu“ SSP ili  govori  o snazi te partije i istovremeno bledoj kampanji dela opozicije, koji je bio na izborima, a bio je u koaliciji „Srbija protiv nasilja“? Da li rezultati opozicije koja je izašla na izbore govore o promeni na vrhu i da li će činjenicu da SS nije učestvovao koristiti kao adut u budućim „odmeravanjima“?

Da li će 40.000 glasova manje u odnosu na 17. decembar voditi na opozicionom rabošu kao snagu SSP? Kako će se čitati činjenica da je uz SSP u Nišu mogla da bude glatka pobeda?

Istovremeno, da li SSP u Nišu nije mogao da bude primljen u koaliciju, jer nisu izašli u Beogradu?
Đilas poručuje da je to bio slučaj i zaključuje da su opozicione kolege  učešćem na izborima učinile da „voz krene unazad“ i da je nebitno ko je bio u kojem vagonu kada je voz stao kada je stigao na slepi kolosek.

Čini se da će svi morati da izađu iz zalutalog voza i poguraju ga na pravi kolosek. Da li to znači potrebu za jedinstvom? Načelno da, ali previranja u političkom bloku oponenata Vučićevog režima upućivaće ih sve više na ukrupnjavanje, iako izbora nema na vidiku. Taj tehnički manevar je značajan za opoziciju, koja ionako ima malo prostora da se predstavi građanima, koji bi da glasaju za njih, i godine (ili poznajući SNS meseci) bez kampanje nisu argument. Vučić je od 2012. godine u kampanji, a oni bi morali, u skladu sa mogućnostima, bar da budu spremni za nju.

Druga stvar je pitanje odgovornosti opozicije. Da li njihova razmimoilaženja, koja razočaravaju građame koji ih podržavaju, delom nastaju zbog svesti da kao opozicija ne moraju nikome ni za šta da polažu račun, već samo da traže slepu podršku i glas? Ko je odgovoran za raspad pred izbore? Da li bi dobili poštenije izbore da su se izdejstvovali bolji uslovi, kako tvrdi Đilas? Da li nije trebalo očekivati bolje uslove i izaći na izbore u Beogradu bez obzira na uslove na kojima je bila moguća pobeda, kako priča Aleksić?

Davanje odgovora na sva ova pitanja činiće opoziciju odgovornijom. Jer pitanje odgovornosti vlasti je jasno, ali opozicija ne nameće pitanje svoje odgovornosti, a morala bi.

Ako odgovora ne bude, već samo međusobnih optužbi, biće jasno da je reč o lagodnoj borbi za titulu „prvog u opoziciji“, koja građanima ne znači ništa.

Trenutni opis opozicione situacije kreće se između Đilasove ocene o „vozu na pogrešnom koloseku“ i Aleksićeve o opozicionom „jurenju sopstvenog repa“.

Možda opozicija misli da vremena ima napretek, ali Vučićev režim posle svakih izbora postaje sve brutalniji, a njegova diktatura sve direktnija. Ako naprednjačka vlast ovako nastavi, „sloboda“, „budućnost“  i „napredak“ biće samo imena, koja vezujemo za preduzeća iz doba SFRJ, a ne pojmovi o kojima ovo društvo vodi računa.