Vest da je Dragana Grnčarski, suvlasnica modne agencije Select, prijavila supruga Nebojšu Grnčarskog za nasilje u porodici do mene je došla dok sam pregledala priče na Instagramu – putem naloga nekog tabloida koji se bavi životom poznatih. Nisam kliknula na tu vest. Već u najavi na mreži izneti su privatni detalji, kao i pojedinosti počinjenog nasilja. Nije prošlo ni 24h od trenutka kada se žena obratila policiji, a njena izjava iz Tužilaštva već je dizala posete raznoraznim sajtovima.

To je nedopustivo. Ne verujem u opravdanost bilo kog vida javne cenzure medija, ali verujem u odgovornost svih nas da medijima koji ne poštuju osnovna ljudska prava pošaljemo jasnu poruku – neću da klikćem na ovo, jer je ovo ponižavanje ne samo jedne žene, nego svake žene.

Posao novinara je da razume razliku između javnog interesa, i onoga što bi moglo da „bude interesantno“ po svaku cenu. Vest o prijavljenom nasilju nekoga ko ima uticaja na veliki broj ljudi može da bude medijski važna, pod uslovom da postoji saglasnost za njeno objavljivanje. To ne važi za detalje supružničke svađe, niti šta je ko kome rekao, niti pojedinosti nasilničkog čina. Informacije o tome da li je policija uradila svoj posao, da li je optuženi priveden, zašto nije, i slične stvari jesu od javnog interesa. Nasilje prema ženama je društveni problem kom moramo tako da pristupimo i zato je važan za javnost. Sve drugo je zloupotreba nečije traume zarad klikova i zarade para.

Možda je nužno da s vremena na vreme kažemo javno da je sramota tamaniti „pikanterije“ koje je neko rekao u Tužilaštvu, na njih kliktati, a kamoli iznositi komentare i ispod linkova navijati. Pa neka se i neki mediji brukaju takvim objavama, neka se pali novinari potpisuju ispod tih tekstova, niko od nas ne mora da se bruka i truje čitajući to. Neke vrednosti jesu zaboravljene, ali to ne znači da su manje važne.

Još jedno pitanje koje je vrlo u interesu javnosti je kako to da toliko „cure informacije iz Tužilaštva“, svaki put kada imamo slučaj nasilja prema ženama koji je atraktivan medijskim lešinarima. Dovoljan je i laički ostvrt na dnevnu štampu da nam bude jasno da novinari i urednici tabloida dobijaju informacije iz Tužilaštva, policije, ali i iz drugih javnih institucija koje bi trebalo da nam garantuju privatnost. Kada vest o prijavi nasilja curi iz Tužilaštva, ona sa sobom povlači niz problema među kojima je najveći – ugrožavanje bezbednosti žrtve.

Ipak, mnogi mediji više ni ne kriju svoju, realno nezakonitu, saradnju sa institucijama, pa otvoreno objavljuju citirane izjave iz Tužilaštva. Odakle im to? Svaki takav tekst javni je poraz države.

Cureli su iskazi devojaka koje su prijavile Miroslava Aleksića za silovanje. Curela je izjava Danijele Štajnfeld, iako je molila da njeno svedočenje ne završi u medijima. Znali smo sve o modricama, operacijama, ali i pobačajima žena koje su preživele nasilje, čak i kad nisu bile „javne ličnosti“. Do koje mere nema zaštićenih govori i činjenica da smo na naslovnim stranama mogli da čitamo detalje silovanja jedne devojčice, kao i iskaz njenog silovatelja.

Ovih dana procurela je i izjava Dragane Grnčarski, što je prvi javni propust institucija u ovom slučaju. Mene zanima ko je to curenje omogućio. Ne zanima me šta joj je muž rekao, da li ju je i kako udario.

Koja je poruka? Korupcija i zloupotreba nigde nisu iskorenjeni problemi, ali to što se do sada niko nije javno oglasio u vezi sa ovim sistemskim „curenjem“ informacija govori da ne postoji ni istraga u vezi sa ovim problemom.

Svi ti „prodržavni tabloidi“ koji veličaju uređenost Srbije, sami sebe demantuju svaki put kada besramno objave nešto što su dobili iz Tužilaštva, Policije, ili Urgentnog centra. Da Srbija kao država stvarno valja, i da imamo zdrave institucije niko ko radi u javnom glasilu ne bi imao ni nezvaničan uvid u informacije koje se u Srbiji stalno objavljuju.

Hronična nonšalantnost prema čuvanju privatnosti ugroženih u policiji, Tužilaštvu i ostalim institucijama ne utiče samo na one koji su tabloidima interesantni. Isto kao što „procure“ informacije u medije, po malim mestima će „procureti“ do lokalne kafane, a često i do samog nasilnika kog je neko prijavio. Onda se dogodi novi napad, a nekad i ubistvo. I šta se desi posle? Niko ne odgovara za curenje informacija i svi se ponašaju kao da je to normalno. A nije. I ne smemo da zaboravimo da nije.