Piše Miljana Nešković: Razgovor države sa majkom

Treba podmititi lekara da te ne šamara, da ti ne skače po stomaku i da izvede carski rez ako treba. S inflacijom, sve više košta da se lekar „iscima“, oko toga da žena i beba prežive porođaj, a i da posle žive bez posledica porođaja. Sve u ovoj zemlji košta. Prema nekim istraživanjima, bezbedan i bezbrižan porođaj u državnoj bolnici zvanično ne košta ništa, ali „ispod žita“ može da košta do pola miliona.

Ministarka zdravlja kaže da ako nastavimo ovoliko da se bunimo protiv sistemskog akušerskog nasilja, uskoro niko neće hteti da bude ginekolog. Da li je normalno da motiv za bavljenje medicinom budu primanje mita i mogućnost iživljavanja nad slabima? Država ne zna ništa o tome. Predsednik najavljuje da će da uredi porodilišta i sve da okreči. Žene kažu da žele da vide da nasilni, sadistički lekari odgovaraju za nasilje. Žene urlaju, jer hoće vide kako odgovaraju pred zakonom lekari, koji traže mito da bi nekoga porodili. Država nastavlja priča o krečenju, o parama i o tome kako različite žene imaju različite pragove bola.

Država ne kaže ništa ni o tome što skoro svaka operacija u ovoj zemlji mnogo košta, sem ako nemaš jako dobru privatnu vezu u bolnici, mada ni tada ništa nije zagarantovano. Država, takođe, ignoriše vapaje zabrinutih trudnica, koje preneražene čitaju kako se kod nas primenjuju procedure koje su u većini modernih država zabranjene, jer mogu da izazovu ozbiljne zdravstvene posledice kod bebe. Država ne najavljuje da će modernizovati način na koji se žene ovde porađaju, kako bi se žene osećale ne samo dostojanstveno, nego i kako bi ponovo imale poverenja u one koji ih porađaju.

Umesto toga, nastavlja država da priča o parama i krečenju. Za to vreme pare bivaju sve jeftinije, hrana sve skuplja, patike sve skuplje, kao i proteze, kao i ekskurzije.

Država ne kaže ženi ni šta da radi kad reši da se razvede od nasilnika, pa u Centru za socijalni rad naiđe na ponižavanje umesto na podršku. Žena tad brzo otkrije da i socijalna podrška košta, isto kao i porođaj, kao i sve ostalo. Država ponekad poruči ženi da treba da se raduje kad joj deca krenu u školu. Kada žena pita zašto njena deca, koju je rađala u klanici domaćeg porodilišta, u toj školi uče kako „život nije za uživanje, nego za nebo spremanje“, država ima važnija posla. Ponekad najavi povratak obaveznog služenja vojnog roka ili samo zvecne oružjem, kao da je rat iza ćoška, ali ne prestaje da poručuje ženama da treba da rađaju decu. Država smatra: „Deca su naše najveće blago“.

Nekim čudom, država ne primećuje ni kad se pedofil zaposli kao vaspitač u vrtiću, a ni kada sveštenik bude optužen za pedofiliju. Država i tada ima druga posla. Ima druga posla i kad neko pogleda statistiku, pa izađe u javnost s užasnim podacima o tome koliko mali procenat prijava za pedofiliju zapravo bude pravno procesuiran, a koliko postupaka ode u zaborav „zbog nedostatka dokaza“, iako žrtve kažu da je dokaza bilo sasvim dovoljno.

Država ne kaže ženi ni kako to da očevi koji ubiju majku svoje dece dobijaju drastično male zatvorske kazne, uz obrazloženje da je „to što su očevi olakšavajuća okolnost za ubicu žene“. Država ne kaže ženi kako zamišlja decu, koja se osećaju bezbedno kad na slobodu izađe čovek koji im je ubio majku. Država ne kaže nijednoj majci kako da ne poludi od straha u ovakvoj zemlji. Ohrabruje je da nastavi da rađa.