Prihvaćeno je kao opšta istina da političari u predizbornima kampanjama pričaju bajke za svoje birače. U Srbiji, nažalost, stvarnost je uvek komplikovanija.

Moja generacija je u rano doživela krah bajkovitih političkih narativa. Kako bajke više nisu radile, prešlo se na predizborne epove – o Kosovu, o Srbij do Tokija, kako se namesti. Niko više nije mogao sebe proda kao princa, ali su mogli da ubede dovoljno ljudi da je mržnja herojska osobina, a da su patnja i nemaština stvar časti. Jedva izvukosmo živu glavu. Brzo je došlo vreme farse. Tada su nas uveravali da smo konačno postali građani koji ne nasedaju na glupe priče, umeju da misle svojom glavom i žele da budu deo sveta. To nije zaživelo. Danas, kada su potrošene i bajke, i epovi, i farse, a i kada su sve maske pale, ostale su nam, izgleda, samo još predizborne basne. I to je baš teško za gledanje.

Od ekonomskog tigra brzo smo došli do mnjaukanja predsednika države zbog nemaštine, siktanja i uzdisanja. Uprkos dramatizaciji, sve i dalje poskupljuje. Osećaj da uskoro nećemo imati ni za pasji život, a kamoli ljudski, nadjačava brigu za njegova osećanja. Za to vreme, premijerka je nazivala poznatog aktivistu pacovčićem, jer što zajedno sa baš mnogo ljudi protestuje protiv zagađenja naše zemlje. Poenta je promakla.

Naša zemlja je sve po potrebi. Može biti sveta zemlja puna dobrih i časnih ljudi, a može da bude i brlog – kako stoji u uputstvu za komunikaciju sa, izgleda, svinjama među nama, koje je neko iz centrale Srpske napredne stranke sastavio za njihove političke aktiviste. Navodno najgledaniju emisiju, jutarnji program TV Pinka, vodi osoba koja sama sebe naziva lavicom. Iako se sa TV stanica sa nacionalnom frekvencijom češće čuje rika nego staložen razgovor o značajnim temama, najbogatiji mediji u Srbiji izgledaju kao da ih uređuju novinari koji se osećaju mekušci, čak i kad glume velike zverke.

Ljudi koji sve to moraju da gledaju odavno se ne osećaju ni kao princeze kojima bajka donosi blagostanje, ni kao epski junaci, ni kao građani, već kao ovce. Nismo još došli do toga da spasavamo živu glavu, ali je „svaka razumna glava“ u Srbiji odavno na dobošu.

Kako smo se pretvorili u zoološki vrt?

Urušavanje kulture nije samo propadanje slika u podrumima muzeja, tapkanje pozrišnog izraza u mestu i propadanje zgrada u kojima nastupa Filharmonija. Pravo uništavanje kulture naroda se događa svakodnevno, u svim aspektima našeg života – kako komuniciramo, kako se slažemo jedni sa drugima, kakvi smo kad se ne slažemo, šta smatramo edukativnim programom, šta je za nas zabavno, ko su autoriteti, kako se parkiramo, kako bacamo đubre, kako se ponašamo u vožnji… Ukatko, da li smo ljudi ili postajemo zveri.

Divljaci generalno ne umeju s ljudima. Ljudi ih prozru, osude njihovu bahatost, pa ih pošalju u instituciju koja je predviđena za sankcionisanje divljaštva, nasilja i razbojništva. Divljacima je bilo neophodno da od Srbije naprave zverinjak i da institucije ukinu da bi se u njoj osećali lagodno. Polako, prvo pod maskom velikih građanskih ideja, pa onda uz povremeni lavež, da bi na kraju basne dobili ojađeni, otrovani i u velikoj meri rasprodat rezervat za besne i napuštene zveri.

Cela ta spletka bila bi genijalan plan, kao iz stripova o zlikovcima koji žele da vladaju svetom zauvek koristeći male ljudske slabosti, da nema jednu začkoljicu. Mi nismo ovce, a nismo ni zveri. Nekad umemo da se ponašamo tako, ali to ne znači da ne želimo da budemo zadovoljni ljudi. Toga smo se baš setili u poslednje vreme. Zato danas predizborna kampanja, koja je počela kao basna iz umorne propagandne kuhinje Vojislava Šešelja, sve više liči na lošu tužbalicu njegovog pulena, odlazećeg predsednika, koji zna da više ne može proći kao bilo čiji princ, heroj, a ni lav.

BONUS VIDEO: Podcast Snaga Uma – Bojana Novaković

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.