Podeli:
Miljana Nešković Foto:promo

Dolazimo do toga da maske nekome smetaju. Zaista? Srbija je preživela toliko besmislenih trendova – kineske naočare koje kvare vid, goli bubrezi, čupave papuče, vunene čizme zimi… Nikome nikad to nije budilo ogroman bes. Zašto nekome smeta da ja nosim masku? Ili lonac na glavi? Kad bismo na ulasku u autobus saznali da imamo jedan odsto šanse da nekome sačuvamo zdravlje ako svi stavimo čistu krpu na lice tokom dvadesetominutne vožnje, da li bismo se izaista dvoumili

Lekarka koja mi je pregledala grlo u kovid ambulanti stavila je masku i unela mi se u lice. Nakon 48 sati dobila sam rezultat da sam pozitivna na koronu. Prošlo je 13 dana. Sad sam dobro i zahvalna sam na tome. Sređujem zimsku obuću u karantinu i čekam da prođe. Na većini čizama piše da ne pružaju apsolutnu zaštitu od snega. I kada bih baš zagazila u neku lapavicu, verovatno bi propustile. Ali ne idem bosa zimi. Nemam ni mišljenje o propuštanju zimske obuće.

Verujem da uopšte ne moram da imam mišljenje o stvarima koje je nauka toliko jasno dokazala da su deo kurikuluma za osnovnu školu. Tablicu množenja znam i nemam mišljenje o njoj. Nemam ni o gravitaciji. Ni o sistemu za varenje zglavkara ili fotosintezi. Ni o centripetalnoj sili, ni o prirodi kretanja bakterija i virusa koji se prenose kapljičnim putem. Isto tako, nemam mišljenje o maskama. One štite značajno ako su čiste. Zaštićeniji smo s njima i to bi trebalo da bude dovoljno.

U životu ne postoji apsolutna garancija ni za šta. Sve je u našoj kontroli donekle, odnekle – nije do nas. Apsolutna sigurnost ne postoji. To je stresno saznanje koje prihvatamo sazrevanjem. Prihvatanjem neizvesnosti života nas uče i filozofija i psihologija i religije. No, postoje neke stvari koje bi morale da nam makar malo ulivaju osećaj apsolutne sigurnosti. To su sitnice poput pravosuđa u državi, policije, vojske ili javne odgovornosti. Stubovi društva su stubovi jer ulivaju sigurnost ljudima, kakvu takvu. Ideja da postoji neka grupa ljudi koja stvarno vredno radi u našem interesu, da postoji neko negde kome možemo da se obratimo i zatražimo pravdu, da postoje neka pravila igre koja su podnošljiva i ista za sve, pruža osećaj za orijentaciju svima. Kad imamo bar delimično funkcionalnu državu znamo da nismo apsolutno sami, prepušteni sebi i svojim strahovima. Mi u Srbiji to nemamo. To što mi nismo jedini koji to nemamo nije olakšavajuća okolnost, naprotiv. To je strašno. Često nemamo svest o tome koliko nas svako odsustvo sistema mentalno razara i koliko utiče na postojanje tog nagomilanog besa u ljudima, koji se ispoljava uglavnom na pogrešnim mestima.

Dolazimo do toga da maske nekome smetaju. Zaista? Srbija je preživela toliko besmislenih trendova – kineske naočare koje kvare vid, goli bubrezi, čupave papuče, vunene čizme zimi… Nikome nikad to nije budilo ogroman bes. Zašto nekome smeta da ja nosim masku? Ili lonac na glavi? Kad bismo na ulasku u autobus saznali da imamo jedan odsto šanse da nekome sačuvamo zdravlje ako svi stavimo čistu krpu na lice tokom dvadesetominutne vožnje, da li bismo se izaista dvoumili? Da li bismo rekli – ma ne, to su previše „male šanse“. Verujem da većina ne bi, jer bi to značilo da smo kao društvo izgubili svaku šansu. U čemu je onda problem?

Možda čupave papuče na tinejdžerkama mnoge od nas ne podsećaju da više ne znamo gde su granice laži u kojoj živimo, kao što to rade maske. Možda smo previše štetnih neistina čuli oko korone, a i pre nje. Jedni se svesno nose se s tim pritiskom. Drugi to samo bolno slute, kao što supružnici koji se plaše razvoda osećaju prevaru, ali ne govore o njoj, skupljajući bes koji onda izbacuju na neočekivanim poljima. Treći su otvoreno ljuti zbog laži, jer se guše u neprirodnom osećaju nemoći. Uveravanje u to da jedno parče krpe može da nam pruži sigurnost, u državi u kojoj je sve laž, mnogima je okidač u ovakvom trenutku. To je tužno, ali nije neprirodno, čak nije ni nešto što treba da osuđujemo. Treba da budemo tu jedni za druge, jer samo jedni druge imamo. Ako je neko uznemiren, a mi možemo, treba da ga umirimo. Ako mislimo da neko nije u pravu, ne treba da pokrećemo rat protiv te osobe, jer ta osoba nije problem, sve drugo je problem. I ako se ne slažete sa mnom, ja nisam vaš problem, kao što niste ni vi moj. Samo možemo jedni drugima da olakšamo stvarnost, ili da je otežavamo.

Pandemiju ne možemo da kontrolišemo, ali možemo sebe i svoje reakcije. I zato ću ja staviti masku kad za nekih nedelju dana izađem iz kuće i krenem na posao, iako ću imati čuvena antitela. Uradiću to jer verujem da su treniranje razumevanja i saosećajnosti najbolje što možemo da uradimo u ovom vremenu, iz kog treba da izađemo kao bolji ljudi, koji su sposobni da štite jedni druge – bilo da je reč o zaštiti od nepravde, nepoznatog virusa ili od uznemirenosti zbog nekoga ko masku nema.

Komentari

Vaš komentar