Od uličnih tuča, do velikih ratnih kriza, u svakom nesrazmernom nasilničkom poduhvatu uvek je odgovornost na onom koji je neupitno jači, zato što „sila“ uvek može da odustane od konflikta bez posledica (sem po sopstveni ego). To nije samo nešto što stoji u međunarodnim zakonima, već je i deo zakona prirode. Oholi, profiteri i kukavice uglavnom stanu iza jačeg tako što navijaju ili ćute, u zavisnosti od karaktera. Ljudi koji nisu izgubili moralni kompas, uvek će biti uz slabijeg. Bez obzira na cenu, bez obzira na istoriju - to je ono što ih čini Ljudima.
Danas nisam dete, kao što sam bila dok je moja majkaa lepila prozore „ako padne bomba u komšiluk da ne izlete“. Moja zemlja nije napadnuta, ali imam skoro isti osećaj kao 1999. godine kada nas je NATO bombardovao. Rusija, nuklearna sila, napala je Ukrajinu ogromnom oružanom snagom, uz zapaljive preteće izjave ostatku sveta, koje već danima izbacuje Vladimir Putin kao da je ratni influenser, a ne predsednik Rusije.
NATO negoduje i svi su izgledi da neće uraditi ništa. Možda je to nečinjenje jedino što nas deli od propasti sveta u oružanom sukobu nuklearnih sila. Možda ni Boris Jeljcin onda nije pomogao nama da ne bi cela planeta odletela u vazduh, a možda se prosto „od votke onesvestio, pa zaboravio na bombardovanje Srbije“, kao što se pričalo po beogradskim skloništima u vicevima. Možda je Putin ceo život ovo planirao. Možda mu je dosadilo da ljubavnicama kupuje tržne centre i pozlaćene hotele u Moskvi, a možda je pod stare dane otkrio kokain i totalno skrenuo… I danas, kao i onda, mnogo je „možda rečenica“ čiji krajevi nisu važni. Ljude koji ginu ništa od toga ne zanima, sem činjenice da svi znamo da zaista nisu morali da ginu, ostaju bez domova, bolnica, zemlje, mira i budućnosti.
Za to vreme, po društvenim mrežama i srpskim medijima kruže fotografije Putinovog namrštenog lica uz ponosite citate, usklike časti i odobravanja. I opet prokleti vicevi o ratu, kao anestezija kapitulacije svesti. Dok mnogi Rusi negoduju što im prebogati predsednik kalja časnu istoriju nečasnim ratom, mnogi Srbi danas podržavaju rusku silu koja napada slabije, veličajući idejnog tvorca celog ovog pakla kao genijalca koji „će pokazati Zapadu“. Šta će tačno pokazati? Nerviraće NATO uništavanjem Ukrajine? Kao što je NATO ubijanjem naših komšija i trovanjem naše zemlje „nervirao Ruse“? Ili će održati prezentaciju samouništenja ljudskog roda na planeti, koja je odavno razvila netoleranciju na sve nas?
Koliko narcisoidni treba da budemo da i dalje ne razumemo da će za velike sile uvek važiti drugačija pravila, da ne možemo da se poistovećujemo s njima, svađamo sa njima, niti lažno ortačimo sa njima bez posledica. Sve što možemo je da budemo ljudi, onda kad se drugi ponašaju kao zveri.
Zato u poplavi vesti i slika iz rata, mogu da se poistovetim samo sa decom kojima danas neko puca na detinjstvo. Možda zato što sam bila dete koje je jedno proleće provelo u podrumu, dok je svetska oružana sila bombardovala moju, na mapi jedva vidljivu zemlju. Sve u svemu, sigurno ne mogu da „navijam“, niti da imam empatiju prema Vladimiru Putinu. Možda bi Bil Klinton mogao da se saoseća sa njim ili neko iz te ekipe čija „rešenja“ podrazumevaju decu u podrumima ili u sanducima.
Malo se divim ljudima koji umeju da se isključe. Oni su danas uživali u suncu bez misli o Ukrajini, planeti i dominantnom stanju svesti u Srbiji. Nikada to nisam umela. Uz tugu zbog žrtava, uplašenost za sudbinu čovečanstva, posebno mi je uznemirujuć nedostatak empatije koju ljudi ovih dana ispoljavaju kroz svoje ratnohuškačke izjave na mrežama. Rat koji je pokrenula Rusija na deo Balkana deluje kao užarena svetiljka na muve.
Da li smo konačno kolektivno poludeli od tolike propagande i trovačkih sadržaja u kojima se romantizuje nasilje, pa se ubeđujemo da je Putin „svetac i genije“, kog je istovremeno „truli Zapad naveo na to da krene na slabije“? Kao da je spoljna politika velikih sila meksička serija, u kojoj su akteri ili „apsolutno dobre slepe device“ ili „ohole podle zlobnice koje stalno prave zvrčke“. Naslovi u tabloidima jezivi su koliko i komentari na mrežama. Da li smo toliko podmitljivi da na naš stav o tome da li treba ubijati neke ljude utiče to koliko će nam koštati gas?
Iskreno se plašim odgovora na ova pitanja.
Još više me brine da ćemo se oko ovoga dodatno podeliti u besu, nerazumevanju i nečinjenju, umesto da se konačno otreznimo i shvatimo da smo obični ljudi i da živimo skoro iste živote, koji previše zavise od bahatih i nedodirljivih političara za koje smo ponekad, a opet prečesto, samo nužne brojke – nekad na izborima, a nekad u popisu poginulih.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare