Piše Miljana Nešković: Mladost

Sve moje fotografije iz tog vremena su bile sa žurki, druženja i nekih snimanja koje sam radila za TV Metropolis. Bila je velika stvar kad sam intervjuisala Davida Getu i Keli Roland. Bila mi je još veća stvar kad od pokojnog Petra Kralja uzela izjavu o pozorištu. Strepela sam da li ću zaista postati novinarka, da li ću od svojih honorara konačno skupiti pare za more... Brinula sam i o ljubavi, o drugaricama, o kolegama… Nisam brinula o državi. Iako sam studirala novinarstvo, o dnevnoj politici sam zaista ozbiljno mislila u vreme izborne kampanje. Glasanje je bilo velika stvar za mene. Ni kasnije, kad sam počela da se bavim društvom i, pomalo, politikom, nisam razmišljala o tome da li policija ima moje podatke. Kad upoznam nekog dečka koji mi se sviđa, nije mi padalo na pamet da ga u klubu pitam „na kojoj je strani političkog spektra“. Svi su poštovali neke političare i uz zgražavanje gledali na druge, ali nije bilo podele, ne među nama, takozvanim novopečenim punoletnicima.

Zaboleo me je stomak kad je Ema rekla da je u njihovoj generaciji to glavna tema. „Na prvom dejtu se uvek prvo pokrene pitanje politike, da vidimo da li si na pravoj strani istorije i da li možemo da nastavimo ili se nećemo videti više nikad“, tako je rekla Ema. Obe su se smejale dok su to izgovarale, jer je njima to ne samo normalno, nego i prirodno. Mene je boleo stomak. Naš je poraz to što je tim mladim, živim, inteligentnim ženama koje tu sede, pune snova i potencijala, tako nešto normalno.

Ja nisam išla na proteste kao mlada žena, one ih predvode. Jedina politička drama koja je mene i moj krug ljudi zaista obuzimala, dovoljno da je i dalje pamtim, bila je „Parada ponosa“. Želeli smo društvo u kom će svi imati pravo da žive i vole bez problema i nasilja. Aktivisti su bili prebijani na ulici, grad bi bio demoliran, krale su se patike iz polupanih radnji, a mi smo htele da naši prijatelji koji su bojažljivo počeli da progovaraju o svojoj seksualnosti imaju bezbrižnu mladost, da izlaze u lepe klubove, a ne u podrume.

Moje fotografije iz mladosti su pune boja, pozorišnih predstava, žurki i razgovora o tome kako biti odrasla osoba, kroz koje smo učili, gradili sebe i osmišljavali svoje životne pozive. Njihove fotografije iz mladosti su uspomene na sukobe s policijom, sastajanja sa evropskim zvaničnicima, gostovanja u televizijskim programima i lišavanje slobode zbog „urušavanja ustavnog poretka“. One nemaju luksuz da puste u svoj život nekoga za koga ne znaju gde stoji po gorućim političkim pitanjima, jer politika gori stalno. Politički su morale da odrastu prebrzo. Pratiti politiku i biti njen deo, uz punu društvenu odgovornosti, su različite stvari. Neki od njih bi išli na proteste, ali ne smeju, jer su im roditelji politički ucenjeni i u strahu da bi politički angažman dece mogao da se odrazi na to hoće li porodica imati šta da jede. To je neprirodan teret.

Ako je moja mladost bila tinejdžerska serija koja se emituje jednom nedeljno, njihova je politička drama koja ide svaki dan. Naravno da želim da im se izvinim. Takođe, moram i da im se zahvalim, jer su me ovim fotografijama, a i svojim pričama podsetile da je i moj život danas politička drama, a ne bi trebalo da bude. Imam trideset i šest godina. To su „najjače godine“. Ne bi trebalo da brinem za zemlju više nego što brinem za sve drugo. Imam podcast u kom ljudi koji imaju šta da kažu dele svoje životne, akademske i profesionalne lekcije. Ne bi trebalo da mi je svaka kolumna o politici.