Piše Miljana Nešković: Mens conterrita in corpore sano

Ovo je sve što treba da znamo o dominantnoj kulturi u Srbiji i o stanju u našem društvu.To da li svi razumemo Konstraktin performans i da li će se svima dopasti njena pesma "In corpore sano", nije pitanje koje nas čini pristojnom ili divljačkom zajednicom. Svaki put kad se u umetnosti dogodi nešto novo, neminovno će se pokrenuti različite reakcije, među kojima su i snažna negodovanja. To što su aktivizam u muzici i umetnički performans za mnoge od nas "nešto novo" možda govori o zaostalosti društva u odnosu na razvoj umetničkog izraza 21. veka, a i 20. veka. Ipak, ni ta zaostalost nas ne definiše kao zajednicu, a ni kao ljude. Bar ne u onoj meri u kojoj nas određuje način na koji reagujemo na sve, pa čak i na rezultat muzičkog takmičenja. Nije kultura slušati i voleti Konstraktu, ali jeste kultura poštovati je, poštovati i sve ostale učesnike i učesnice, i ne pozivati na uništenje sopstvene države zato što "mnogo ljudi voli pesmu koju ja ne razumem ili je meni odbojna".Konstrakta je svojom slojevitom pesmom koja nosi brojne poruke uspela u onome što je specijalnost svake umetnosti – jedan deo ljudi je obgrlila, učinila da se osete kao da nisu sami i pružila nadu, dok je neke druge iritirala, uznemirila i naljutila. Iz tog konflikta treba da nikne dijalog iz kog se raste. Kako to obično biva kod umetnosti, i ovog puta sve ove reakcije posledica su nečeg mnogo dubljeg što nema nikakve veze ni sa Konstraktom, ni sa muzikom, a ni sa zdravljem.Kao prvo, sinoć je postalo očigledno koliko smo očajni. Bilo da smo se radovali tračku svetla na kraju tunela ili besnili zbog pesme, previše nas imalo je nesrazmerno snažne reakcije na jedno takmičenje koje nam do pre sedam dana uglavnom nije bilo toliko važno. Svi mi živimo iste živote u kojima pokušavamo da nađemo smisao, nadu i da sačuvamo dostojanstvo koje nam je na kocki predugo, samo na različite načine svoj očaj ispoljavamo.Drugo, zaboravili smo normalno da komuniciramo. Da li zbog manjka zdravog dijaloga u medijima na ozbiljne teme, da li zbog toga što pola Srbije po ceo dan gleda rijaliti programe u kojima se svi samo svađaju u isti glas, ili zbog dramatičnosti koju nameću društvene mreže, ali više nije važno da li je reč o vakcinama, ratu, izborima ili nečemu tako laganom kao što je Beovizija – mi nismo u stanju da razgovaramo sa ljudima koji ne misle isto kao mi, a da ih ne mrzimo. To je problem zato što se tako udaljavamo jedni od drugih, sve se više izolujemo i osećamo se svebespomoćnije dok lajemo u prazno.Najzad, suviše smo iritirani da bismo bilo čemu dali šansu. O svemu formiramo stavove što pre, kao da je stav važniji od sadržaja. Ako nam se (u ovom slučaju), pesma nije dopala na prvu loptu, ili nam se strašno dopala, to ne znači da ne treba da poslušamo ostale, a naročito ne podrazumeva da treba da ih sve mrzimo i omalovažavamo u startu.Na sreću, kad god je društvo u teškom stanju umetnost je tu da oglasi alarm i pruži nam ogledalo u kom ćemo pogledati u sebe. Za početak možemo (ako treba) ponovo saslušati Umetnicu, koja vrlo simbolično kaže:Mens infirma in corpore sano (Slab um u zdravom telu)Animus tristis in corpore sano (Tužna duša u zdravom telu)Mens desperata in corpore sano (Očajan um u zdravom telu)Mens conterrita in corpore sano (Uplašen um u zdravom telu)I šta ćemo sad?BONUS VIDEO Podcast Snaga uma i gost Zdravko Ponoš

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=podcastsnagaumazdravkoponosam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3160865"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram