0
Oni koji su prošle nedelje gledali sednice Skupštine Srbije mogli su efikasno da se deprimiraju iz razloga po izboru. Lično, deprimirala sam se zbog degradacije javno izgovorene reči, spinovanja odgovornosti, zamene teza, ućutkivanja i mobinga u parlamentu. Svi ti obrasci preslikavaju na ponašanje ljudi na poslu i u kući, prema kolegama, partnerima, ali i prema deci. Orlić i Vučić su prošle nedelje u svojim političko-medijskim egzibicijama izveli ne samo šibicarsku političku predstavu, nego i pokaznu vežbu „toksičnog roditeljstva“. Čak smo, kao šlag na torti, imali i pijano baljezganje „glave kuće“.
Paralela između roditeljstva i vođenja države se lako povlači. Moderna psihologija razlikuje toksično roditeljstvo od savesnog roditeljstva po tome što prvo ima za cilj disciplinovanje i kontrolu ponašanja dece prema potrebama roditelja, dok je drugo usmereno ka osposobljavanju deteta za srećan život po sopstvenim merilima i potrebama. S jedne strane su kontrola i manipulacija kroz zlostavljanje onih koji od zlostavljača zavise. S druge strane je odgovornost za nečiju kompletnu dobrobit, zdravlje, život i sreću.
Populisti, koji u politici počivaju na manipulaciji i kontroli, ponašaće se slično kao toksični roditelji koji emocionalno zlostavljaju decu, tim pre što narod tretiraju kao stado, a ne kao grupu odraslih osoba. Iako je ovo veoma složena oblast, postoje neka ponašanja koja psiholozi danas prepoznaju kao emocionalno zlostavljanje.
U toksična ponašanja spada odricanje od svake odgovornosti. Šta god da urade pogrešno, makar i oštetili sopstveno dete, toksični roditelji će okriviti nekog drugog, neretko i samo dete o koje su se ogrešili. Oni ne priznaju grešku, ne izvinjavaju se i ne uvažavaju tuđa osećanja, jer im je najvažnije da očuvaju osećaj superiornosti. Poznato?
Takođe, toksični roditelji čuvaju tajne. Ma koliko da je očigledno da lažu, nikad neće priznati da su slagali. U stanju su da decu ubede da su batine za njihovo dobro, da se incest ne događa, da „imaju sve što im treba“, čak i da su najbolji roditelji na svetu, svakako mnogo bolji od onih drugih roditelja koji svoju decu poštuju… Ako dete pokuša da ukaže na očiglednu istinu, postaće agresivni, manipulisaće emocijama, napraviće scenu, ali nikad neće priznati istinu i objasniti svoje ponašanje bez obmanjivanja. Vrlo korisno u politici.
Tretiranje dece kao da su odrasli je još jedan emocionalnog vid zlostavljanja. Na taj način roditelji spinuju odgovornost za sve što čine loše. Isto tako je spinuju i vladari koji su zglajznuli, a neće da priznaju. Političari koji deset godina vladaju imaju mnogo veću odgovornost od nekih ljudi sa Tvitera, ali će se praviti da je odgovornost jednaka, ili čak na drugima, kao što će loši roditelji kriviti decu za nasilje koje čine. Nasilnici dolaze u raznim oblicima. Šta god da rade, koji god vid ugrožavanja drugih zarad svojih potreba da praktikuju, uvek gledaju da ravnopravno raspodele odgovornost za svoje činjenje sa onima koji ih trpe, dok skoro nikad ne uvažavaju prava drugih.
PROČITAJTE JOŠ:
U zasedanju Skupštine mogli smo da vidimo i druge vidove nedopustivog ponašanja i zlostavljanje poput direktnog vređanja sa pozicije moći, zbunjivanja, oduzimanja dostojanstva, ignorisanja dok neko govori kao da nije tu, pretnji, ucena i ismevanja. I ne, nikad neće biti isto vređanje opozicije od strane vlasti, kao vređanje koje praktikuje opozicija, jer odnos moći nije isti. Svako zanemarivanje odnosa moći između ove dve strane i izjednačavanje odgovornosti je opasno, kao što je na drugi način opasno kad roditelji svoje izlive besa opravdaju „nevaljalom decom“. Roditelju je posao da brine o deci, ona su njegova briga, kao što je vlast dužna da služi sve građane, uključujući i one opozicione. Činjenica da na suptilan način najvažnija institucija u zemlji normalizuje ovako problematična ponašanja je vrlo zabrinjavajuća.
Kako to da je sličnost između Skupštine i toksične porodice tolika? Kako smo to kao društvo dopustili?
Živimo u začaranom krugu sa kojim se svađamo, umesto da iz njega izlazimo. Vičemo na decu, jer su tako vikali na nas i „nije nam falilo ništa“. Šta će ta deca, nakon što odrastu u okruženju pretnji, laži i ucena? Razumeće zastrašivanje kao normalan model – na poslu, u kući i u Skupštini. Gutaće to. Čim budu u prilici ponavljaće agresivnu dominaciju koja im je urezana kao ideal u detinjstvu. Dobićemo novu generaciju poslušnika punih potisnutog besa, koji trpe nepravdu na poslu, u Domu Zdravlja i u policiji, a prazne se gde stignu, tačnije tamo gde smeju.
****
BONUS VIDEO: Miljana Nešković o školskom nasilju i borbi za životnu sredinu
