„Kada se obraćaš vojsci, moraš da vodiš računa da svaki detalj tvog ponašanja uliva poverenje vojnicima. Poverenje kao ni poštovanje se ne mogu lažirati. Spremnost, život i čast tih ljudi je u tvojim rukama...“. Sedeći u fotelji na prostranoj terasi, sa nekim klasikom u krilu, moj deda je širom otvorenih očiju snažno gestikulirao objašnjavajući suštine vođenja vojske. Taman se uživeo. Posadila sam se preko puta njega, i slušala ga kao hipnostisana u plavom žiponu i bluzi sa konfetama. Bilo mi je pet godina i volela sam sve što šljašti.

Sa susedne terase, oglasila se mama. „Miljana, dođi maco da užinaš“. Ona uvek prekine. Mama, u svojim kasnim tridesetim, na sebi je nosila običnu pamučnu suknju i belu majicu. Prst joj je bio uvijen jer se juče posekla kad je farbala radijator, ali je opet bila prelepa. Ona je ceo moj život prelepa, šta god da radi.

Deda je dao znak da idem i da ćemo nastaviti. Kao vojno lice i rukovodilac, svojoj unuki „je morao da objasni makar neke osnove vođenja vojske“, za slučaj da ona poželi da bude general jednog dana. „Mada ne mora, ona ništa ne mora. Može da bira, ali treba da zna da može“. Učio me je svemu. Bio je stub meni, mami i baki.

Nedavno sam se setila ove scene sa terase. Ostala mi je urezana. Poslednjih godina dosta sam se bavila izvorima sopstvene motivacije. Tragala sam za plamenom koji napaja moje dobre postupke, definisala lične principe i sopstvene motive. Rekla bih da su tridesete komplikovane, ali mislim da su sve godine komplikovane ako rešite da ceo život rastete.

U dvadesetim godinama borila sam se za priznanja. Tražila sam da me uzmu za ozbiljno. Želela sam da „sedim sa starijima“, da mi neko poveri odgovornost. I dobila sam to. Ubrzo, usledio je šamar u vidu pada volje za napretkom. Poput tereta malodušnosti pritiskao mi je grudi. Ko sam ja? Zašto ovo radim? Zašto je postalo tako naporno? Nisam imala odgovore na ova pitanja. Šta sam mogla? Vratila sam se unazad, mnogo koraka unazad. U vreme kad su mi oči sijale od radoznalosti.

Tokom devedesetih bili smo jedna od onih građanskih porodica koje su najgore prošle. Nismo samo ostali bez novca, nego smo se i našli u svetu koji uopšte nismo razumeli. Zavladao je novi sistem vrednosti kom moja porodica nije imala nameru da se prilagođava, pa kakva god cena bila.

Mamina plata je iznosila desetak maraka, a bakinu i dekinu penziju je takođe inflacija surovo tamanila. Tih godina, zatekla sam mamu kako plače. Bila sam mala i obrlatila me je lako da nije ništa. Mnogo je vremena prošlo kad sam saznala da je tog dana iz tramvaja videla dedu kako stoji u redu ispred radnje, čekajući brašno, ili makarone, ili šta bude, ako išta bude kad on dođe na red. Mog dedu, njenog tatu. Nosio je po meri skrojeno odelo od najfinijeg štofa, jer je samo odela imao. Njemu koji pamti i Drugi svetski rat, ta nemaština nije toliko teško pala kao mojoj mami. Tog jutra je podigla platu i celu dala za dnevne novine. „Moj tata voli da ujutru čita novine uz kafu. Danas će pročitati novine“, rekla je tada.

Mesila je hleb, pravila džemove, štrikala džempere, prodavala zlato. Još uvek je radila kao ekonomistkinja u jednoj velikoj državnoj ustanovi i, realno, odgovarala za plate nekoliko stotina zaposlenih. Bila je obrazovana i vredna. Reklo bi se da je u životu sve uradila kako treba i da bi neko poput nje trebalo da ima finansijsku sigurnost za sebe i za dete. Sada znam da je u to vreme prestala da živi i počela da preživljava. Naučila je da voli život uprkos stalnom preživljavanju. Da bude nasmejana za svoju ćerku kojoj je trebala sigurnost, iako nikad ni u šta nije bila sigurna. Kao dobar vojskovođa, bila je apsolutno dostojna svoje pozicije. Imala je moje poštovanje i poverenje. Sebe je uvek nazivala slabom, jer je bila osetljivog zdravlja, ali za ljude koje voli je bila stena.

Mislim da sam uz njih vrlo rano postala svesna činjenice da će u jednom trenutku doći moj red da postanem njihov stub. Niko mi to nije tražio, ali nisam nikako drugačije sebe mogla da zamislim. Dok sam rasla, nijedna lekcija u školi mi nije bila preteška, nijedan ispit previše naporan, nijedan posao previše zahtevan.

Pokretačku snagu sam pronalazila u želji da uspem dovoljno da mogu da budem njihov stub. Makar u starosti, htela da znaju da imaju nekoga na koga će se osloniti. Naravno, nikad to nisu tražili. Njima je jedino bitno bilo da budem zadovoljna i da radim ono što volim. „Budi tramvajdžija, ali vozi tramvaj kakav hoćeš po kraju grada koji najviše voliš“, govorili su stalno.

No, danas sam sigurna da ko ima sreću da raste okružen ljubavlju, nikad ne može da bude „samo za sebe“. Neke stvari su jednostavno snažnije od svega. Ljubav prema porodici. Zahvalnost. Divljenje.

Ta nevidljiva ruka ljubavi koju sam dobila kao dete podizala me je svaki put kad sam bila sklona padu. Na listi motivacija koje me vode kroz život – stoji prva. Utiče na sve. Od borbe u poslu, preko partnerskih odnosa, do odnosa prema sebi i svom zdravlju. Ko zna koliko sam puta, zbog mame pravila sebi boraniju umesto da samo sklepam neku tortilju. Ta žena je preživela sve da bih ja mogla da jedem kako treba i da budem zdrava. Najmanje što mogu je da taj njen trud u ovim „pametnim“ godinama ne upropastim. Isto tako, ko zna koliko sam se puta izborila sa naletom depresivnih misli, ustala iz kreveta i uradila nešto dobro vodeći se činjenicom da imam njih.

Verovatno je za svako živo biće od presudne važnosti da ima nekoga koga će da voli više od sebe, i ko će ga voleti više od sebe. Za mene svakako jeste. Mislim da u ovo stresno vreme, i u medijima treba više da se bavimo odnosima sa ljudima koje volimo i stvarima koje su nam najvažnije na svetu.

Put kojim idem često ima skretanja. Nisam odabrala životni poziv koji podrazumeva komandovanje vojskom „iako sam mogla“, ali sam zapamtila svaku dedinu lekciju. Bez obzira na okolnosti, iskušenja, slabosti i sve ostalo što život nosi, uvek je postojalo nešto što me je vraćalo sebi. Nekad je to bila bezuslovna ljubav hrabrih ljudi koji su me stvorili, a nekad odgovornost koju zbog nje imam.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram