20
Stara škola novinarstva je imala pravilo da nije vest kada pas ujede čoveka, nego kada čovek ujede psa. U Srbiji, ni to pravilo više ne važi.
Ljudi su toliko puni besa da laju, reže i ujedaju češće od pasa. Psi su mnogima od nas postali male sigurne luke vrlina i čistote, pa lako kažemo da su psi bolji ljudi od većine ljudi koje znamo. Zaboravljamo da ni psi nisu svemoćni. Oni žive sa nama, prečesto besnima, oholima i uplašenima. U zverskom okruženju kad tad će osloboditi zveri u sebi.
Tako je u proteklih desetak dana sve nas uzrujala vest o psima koji su u čoporu napali devojčiću, a i vest o čoveku koji je „braneći svog psa“, fizički nasrnuo na ženu, po svemu sudeći svoju komšinicu. Sve to odjeknulo je više od slučajeva nasilja u kojima ljudi unakažavaju jedni druge i incidenata u kojima ljudi bez pasa nasrću na žene, na koje smo „kao javnost oguglali“, kažu analitičari. Otkud sad psi da laju i ujedaju? Zar to ne radimo mi? Psi valjda treba da mašu repićima i gledaju nas predivnim okicama kao da smo bogovi, ne videći naše manjkavosti.
Dok sve to rade, psi i upijaju sva naša osećanja, podražavaju naš bes, osećaju našu anksioznost i sve stvari na kojima ne radimo. Ros Flom, profesor psihologije i neuronauke iz Amerike, naučno je dokazao da psi upijaju naš bes i da se u situacijama kada smo besni osećaju nesigurno. Isto osećaju i kad lažemo, čak i kad lažemo sebe. A kako će životinja sa
oštrim zubima da reaguje kada je uplašena? Psi će u lepom okruženju biti srećni psi, a u naopakom će postati ljuti psi. A mi treba da se zapitamo šta postajemo.
PROČITAJTE JOŠ:
Ne vidimo sebe kako psujemo ljude u saobraćaju, pred psima, a i pred decom, kako pljujemo po pragovima komšija, kako jedni druge mrzimo, a da često ni ne znamo zašto. Kada se dogodi nasilje u kom žena doživi fizički napad, ili devojčica bude napadnuta od strane besnog čopora koji ko zna koliko dugo vršlja po nekom naselju, opet se ne desi
otrežnjenje.
Na uznemirujuće vesti o nasilju, većina ljudi je reagovala ostavljanjem besnih komentara na račun vlasnika pasa koji pse ne drže na povocu ili na račun onih koji pse lutalice hrane. Bujale su rasprave, uvrede, ali ništa introspektivno. Kada treba da se prijavi čopor ili nešto kaže komšiji, svi će oni ćutati. Niko ne voli odgovornost, ali svako voli da besni iz pozicije koja ne podrazumeva nikakvu odgovornost. To je kukavičluk. Niko ne voli da misli o ružnim mogućnostima dok nam se ne dese. U Srbiji je prevencija svega na poslednjem mestu, zato i jesmo toliko uznemireni. Oni koji se osećaju nemoćno najviše besne.
Ljudi koji su oduvek antinasilni obrazlagali su zašto nasilje nikad nije rešenje. Oni nikad nisu bili problem. Ostali su u komentarima na vesti govorili ružno i agresivno. Bili su verbalno nasilni, jer je kod nas verbalno nasilje normalizovano, ali to ne znači da je normalno. Granica između reči i dela je veoma tanka. Mi smo sebi dozvolili da se ponašamo gore nego besni psi predugo i da se ne zapitamo dokle tako možemo. Sve to ima svoje zašto.
Bes je sekundarna emocija. Nastaje usled tuge i straha. Prečesto, on puca tamo gde sme – pljuvaćemo političara na televizoru, u komentarima, u saobraćaju dok prolazimo, ali i na slabije ili one koji nas tolerišu. I to prija, ali nas ubija kao ljude. Ako nam to pucanje postane deo svakodnevne komunikacije, umesto da ga prepoznamo kao problem, postajemo nenavođeni projektili. Poznato je da je sedamdeset odsto ljudi u Srbiji iskazalo neki vid anksioznosti u proteklih nekoliko godina, a i da se već godinama ovde prodaju milioni kutija lekova za smirenje, koji uz prekomerno korišćenje ljude prvo ušuškaju, a onda čine još uznemirenijim, sklonim besnim ispadima (to piše na svakoj kutiji). Jasno je zbog čega je lajanje i ujed pasa danas postao „veća vest“, tačnije veći raritet od zverskog ponašanja ljudi.
Kada besni psi izujedaju devojčicu to je strašno. Normalno je uplašiti se. Normalno je pomisliti da je to moglo da se desi i nama. Ali nije produktivno da na uznemirujuću vest o našoj stvarnosti reagujemo lajanjem na prvog kog stignemo. Nisu nam samo psi besni, odavno su nam i deca agresivna, što je znatno veći problem.
Možda zvuči šašavo, ali kučići nisu psihoterapija. Nije ni lajanje na ljude terapija, iako nekad pruži olakšanje. Samo je psihoterapija – psihoterapija. Ne možemo uzeti psa i očekivati da od nas napravi stabilnu osobu. Samo ćemo svoje probleme preneti nedužnom biću.
****
Bonus video: Dva drugara dobra stara, pa im vožnja odgovara
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
