0
U Ljubljani se priprema postavljanje spomenika takozvanim nevidljivim ljudima. Bilo ih je više od 25 hiljada. Njih su u vreme raspada Jugoslavije nacionalističke vlasti Slovenije izbrisale iz registra stanovništva.
Većina se prezivala na „ić“, odnosno bili su „južnjaci“, kako su ih „zmajčeki“ pogrdno zvali. Brisanjem iz registra ukinuta su im sva prava, živeli su u ilegali. I strahu. Neki su završili tragično zbog ovog sramnog poteza.
Prošle su decenije dok administrativni zločin nije ispravljen. Prošle godine se predsednik Borut Pahor izvinio zbog kršenja ljudskih prava, a sada evo i spomenika u obliku stilizovanog „ć“. Kasno, da, malo – sigurno, no ipak taj spomenik će biti podsetnik da se progon ne zaboravi.
A mi, imamo li mi ijedan spomenik žrtvama državne represije, terora, zuluma, kako god se to zvalo. Zašto Srbija, na primer, ne podgne spomenik svojim državljanima koji su 1993. izvedeni iz voza Beograd – Bar i streljani na teritoriji Republike Srpske samo zato što nisu bili Srbi. Veći je to zločin od onoga koji su počinili Slovenci.
Nije Beograd nevin u toj priči koja je tragično završila za devetnaestoro ljudi. Zašto taj spomenik ne bi bio izvinjenje države porodicama nevinih žrtava? Jesmo li na to kao društvo spremni ili i dalje negujemo mržnju kao temeljnu vrednost.
Ajmo dalje – zašto država koja je ubila svog bivšeg predsednika ne bi podigla spomenik toj žrtvi. O Ivanu Stamboliću je reč. I o našoj sramoti. Jer Stambolić je likvidiran naredbom državnog vrha, a ruke su krvave svima nama.
PROČITAJTE JOŠ
A šta ćemo sa Slavkom Ćuruvijom. I on je kao Stambolić stradao od iste ruke, njemu je presudio isti „sudija“. Isti su i izvršetelji, iz iste su službe, istog pomračenog uma. Hoće li država ikad učiniti otklon od tih zverstava.
Zar pobijeni na Ibarskoj magistrali: Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović treba da padnu u zaborav zato što su žrtve državnog zločina. U kojim to knjigama piše da država ima pravo da ubija.
Nisam zaboravio ni Zorana Đinđića koji već ima spomenik u Prokuplju. Ali to je poklon vajara Zdravka Joksimović Zoranovoj majci, a ona je odlučila da ga dariva kraju iz koga potiču Đinđići. Država sa tim nema ništa, sem što su ubice bili državni službenici.
Ko može da zaboravi anđele koji su izrešetani u pećkom kafiću 1999. godine. Nije ih ubila neprijateljska ruka već dželati po naređenju kasapina iste nacije. I njima treba dići spomenik.
I svim žrtvama komunizma, od Golog otoka do prinudnog otkupa. I hiljadama trgovaca, zanatlija, kulaka. I glumaca i književnika i svih intelektualaca koje su komunisti streljali 1945. Na njihovim kostima danas su fudbalski tereni i stambeni blokovi. Svi su oni zaslužili da im Srbija obeležje podigne. Ne svakom pojedinačno, toliko je državnih zločina da bi trebala poljana kao pola Banata. Ali kolektivno sa imenima i porukom – žrtve državog zločina – toliko možemo. Ako smo ljudi. I ako hoćemo državu koja ne ubija.
BONUS VIDEO Milenko Vasović: Srbija ima taj dar da prodaje trule jabuke