Šta su premijerka i ministar zdravlja očekivali u Novom Pazaru, da im aplaudiraju,  da im se raduje rodbina umrlih i zaraženih? Znaju li oni da njihova poseta ovom gradu kasni nekoliko nedelja, a možda i čitavih mesec dana. Toliko dugo traje i zataškavanje drame kroz koju prolaze Pazar i okolina.

Visoka delegacija iz Beograda stigla je kada je zdravstveni sistem pred kolapsom, a grad oblepljen umrlicama. Njihov boravak neće mnogo popraviti situaciju, jer sa njima nisu krenuli i lekarski timovi, nisu došle ekipe vojnih stručnjaka, nisu pozvani dobrovoljci, volonteri.

Doveli su novinare i kamere, ali kamermani nisu vični u borbi sa koronavirusom. U takvoj situaciji ne pomaže ni ministrov apel da će svi lekari koji se jave do 16 sati dobiti stalni posao. Taj poziv je bacanje prašine, potez očajnika, a ne nikakav smisleni plan i organizovano delovanje.

Zašto, recimo, Krizni štab nije tamo, umesto što se slatkorečivi članovi šetkaju po beogradskim televizijama. Možda je i ljudima iz Ministarstva zdravlja odavno mesto u Novom Pazaru. Da na licu mesta vide zašto se zaraženi ljudi vraćaju kućama, zašto se epidemija širi umesto da jenjava.

U krugu novopazarske bolnice Brnabić i Lončar su na licu mesta dobili ocenu rada. Mogli su da vide okrenuta leđa nekih medecinara koji su ih bojkotovali, da čuju i zvižduke i povike „lopovi“, „ua“ i slično. Takvom „dočeku“ mogu se nadati i u Užicu i Kragujevcu, Vranju… ako se upute tamo. Mada, ne mogu se isključiti ni paradajiz i jaja.

U besu i nezadovoljstvu grupe Pazaraca koje su zabeležile kamere sigurno ima i politike. A, kako je i ne bi bilo kada je politika uzrok stanja u kome se ovaj grad nalazi.

Danima medicinsko osoblje i građani Pazara zapomažu da je stanje katastrofalno, da bolesnici leže po hodnicima, da im treba pomoć u opremi i ljudstvu. Nije imao ko da ih čuje. Kao da nisu u Srbiji, kao da ih je zaboravio i onaj što brine o „Bošnjacima“. Cilj je bio održati privid „normalnog“ stanja do 21. juna. I privid je sačuvan, ali životi nisu.

Ne može, međutim, biti politika kada žena čija je majka preminula od korone preklinje premijerku da prestanu da ih lažu. Njih i sve nas. Nema u tom stranaka. Gospođice Ana, politika je to što vi radite tražeći krivce na sve strane sem u vašim redovima, u Vladi u Kriznom štabu, u izborima po svaku cenu.  Politika je euforična i bezbrižna predizborna atmosfera koju ste širili. Politika je umanjenje (čitaj laž) broja umrlih i zaraženih.

Nelogično je da premijerka i ministar nisu isakoristil boravak u Pazaru da odu i u Tutin, tamo je još dramatičnije stanje. Da je kojim slučajem Ana  odlučila da poseti tutinsku porodicu Suljević ne bi imao ko da je dočeka. Troje Suljevića je umrlo za vikend, a još dva člana bore se za život. Naravno svi su zaraženi covidom 19.

Da je kojim slučajem Zlatibor Lončar svratio do bolnice u Tutinu mogao je da sazna da u ovoj varoši sa „potvrđenim pneumonijama“ ima 790 ljudi. Praktično oboleo je svaki deseti stanovnik. Takav rekord još niko nije postigao, a zvanična statistika prikazuje tek 91 slučaj. I to je rekord – u minimiziranju stanja. I to je politika!

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram