Ne mogu da se zahvalim doktoru Radojičiću, jer on se za prodaju Beograđanke pitao kao i dr Slavica Đukić Dejanović ili, recimo, Nataša Bekvalac. Zna se ko je odlučio i zna se ko je gubitinik, samo se ne zna čiji se sve konto uvećao prodajom 19.000 kvadrata koji čine simbol Beograda.

Naša Beograđanka je još davno uništena, prvo kada je zatvoren restoran Vidikovac na 23. spratu, potom kada su rasturene Robne kuće Beograd, i na kraju kada je legendarni Studio B postao jeftini dobošar vladajuće klike. Bez tih simbola, kao i klub-restorana na petom spratu, ona više nije bila Beograđanka.

Nema te imovine koju budale ne mogu upropastiti i rasprodati. Pune su aukcijske kuće „porodičnog srebra“ koje prodaje nesposobna familija. Prodajom Beograđanke svi Beograđani i kompletna gradska uprava oličena u književniku i bivšem konsultantu banaka, gospodinu Vesiću, stala je u red nesposobne rodbine.

Kažu da je ova poslovna zgrada u vlasništvu grada samo donosila gubitke. Jeste baš, isto kao što je i „Parking servis“ u vreme Žike Pauka bio gubitaš. Pa ako iz firme izvlačiš pare i Koka-kolu možeš oterati u bankrot, samo treba naći specijalce iz Srbije. Dobri stranački kadrovi mogu sve.

Slutim da je Beograđanka i prodata da se neka Marinika ili neki Aleksandar ne bi bavili njenim gubicima. Majstori brzo izvlače pouke. Ne treba mnogo mudrosti pa da se izvede računica. Ako se magacinski prostori na periferiji izdaju po nekoliko evra za kvadrat, ako se kancelarijski prostor u širem delu prestonice ne može naći ispod 10-15 evra, šta reći koliko može da donese 19.000 kvadrata u srcu Beograda. Zgrada je u januaru 2020. bila puna zakupaca. Ko je kome i koliko plaćao, to je pitanje za neke buduće istražne organe.

Nije novi vlasnik som, taj epitet pre priliči nama građanima, jer to je naša imovina. Kupac je dobio kvadrat u centru za manje od 870 evra. Ako u njega uloži još osam miliona, na koliko ga ugovor obavezuje, dobiće čitavo bogatstvo – 19.000 kvadrata po ceni od 1.290 evra. Nađite sličan prostor u bilo kojoj prestonici na Balkanu za te pare.

Nekoliko godina sam proveo radeći u toj višespratnici. Uslovi su loši, nema vazduha, česti kvarovi na elektro instalacijama, ponegde i prokišnjava… Rekonstrukciju je trebalo uraditi davno. Dobar domaćin bi uložio, uzeo kredit, sredio sve instalacije, ventilaciju, podove … pa podigao cenu zakupa.

I tu dolazimo do novog momenta. Naprednjački kadrovi u rekonstrukcijama koriste ugradni faktor tri, nekada i faktor pet, a sa tim koeficijentima rekonstrukcija bi koštala više nego izgradnja sedamdesetih godina. Neko je procenio da to ni kod ovog omađijanog, siromašnog naroda ne bi prošlo.

Zanimljivo je da se vlasti u Beogradu trude da otuđe ono što je gradsko, državno a istovremeno na sve moguće načine pokušavaju da zadrže one nekretnine koje su komunisti posle 1945. oteli istinskim vlasnicima. Deo te otete imovine još uvek opštinska javna preduzeća (poslovni prostor) izdaju povlašćenim tipovima.

To je to – tuđe ne damo, državno rasprodajemo. Ili što bi rekao Duško Radović „Ulažite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugoročno i neizvesno“.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram