Piše: Milenko Vasović: Heroji su dobri ako su mrtvi

Saša pripada grupi koju vlast zvanično naziva - Heroji sa Košara. Njihovim mrtvim drugovima daju se ulice, podižu spomenici, o njihovom junaštvu snimaju TV serije... A šta je sa živim herojima?To su ljudi koji su ratovali kao deca od dvadesetak godina, danas bi bili u punoj snazi da ih suluda državna politika nije gurnula u rovove. Neki od njih se samo ubrajaju u žive, mnogi životare u bedi, povučeni i bolesni.Kako su javile „Večernje novosti“, pomenuti Kruševljanin živi od socijalne pomoći, sam sa četiri dijagnostikovane psihijatrijske bolesti. Nije prvi put da čujemo takve vesti koje ilustruju svu nebrigu i ogromnu količinu licemerja prema ovim ljudima.Vlast se nije pobrinula da sistemski reši njihov položaj. Za njih nema mesta u državnim službama i javnim preduzećima. To popunjavaju partijski kadrovi i dezerteri. Njihova sudbina su centri za socijalni rad, nadničenje, sudijske i lekarske čekaonice.Heroja sa Košara sete se svakog juna kada treba da posluže kao dekor vođi koji polaže venac na spomenik posvećen baš njima. Tada je bitno da se slikaju sa predsednikom koji je kupovao zavese za novi stan dok su njihovi drugovi ginuli. I da shvate ko je tu važan, važniji, hrabriji i najveći junak. Nemojte se iznenaditi ako jednog juna ugledamo venac na kome će pisati: „Svojim ratnim drugovima - Aleksandar“.Čovek koji deli milione na sve strane, zamajava obećanjima preživele junake koji su 1999. krvarili pred naletom OVK i NATO. Zna on da je većina njih na rubu egzistencije, zna da su mnogi psihički labilni i finansijski nestabilni, ali za njih nema para.I ove godine im je javno obećao da će naći rešenje koje, pazite formulaciju „neće državu finansijski razoriti u potpunosti“. Drugim rečima, heroji su potencijalna opasnost.Na Košarama je tokom borbi učestvovalo oko 1.300 boraca, poginulo je 108, od posledica osiromašenog uranijuma umrlo ih je više od 30. Manji broj ima stabilna primanja i dobre poslove. I kada bi država brinula o njih 1.000, to bi godišnje koštalo pet, šest miliona evra. Samo stoti deo od gubitka EPS-a u prošloj godini, ili onoga što „Telekom“ daje Premijer ligi.Onaj što je mogao da baca po stotinu miliona evra mladima bez ikakvog razloga, onaj što će slupati na nacionalni stadion pola milijarde, sad štiti državnu kasu od preživelih heroja. Kao da su ti momci ratovali svojom voljom. Kao da su ginuli kako bi trgovcima oružja obezbedili da pljačkaju srpske vojne fabrike, a kriminalcima da zidaju po Beogradu.Umesto da im država obezbedi dostojanstven život, vlast nam priređuje grotesku. I nikoga nije sramota što u zemlji sa „najbržim ekonomskim rastom“ heroj Saša Stevanović i njegovi saborci žive u bedi.Ustani, Lazo Lazareviću, da vidiš dokle smo dogurali.