Pre dve godine kada je sedamdesetogodišnja Beograđanka Stojanka Stojanović ubila investitora Zorana Trifunovića napisao sam: Majka Stojanka nije ubica. Imao sam na umu dramu i pakao kroz koji je, ne svojom krivicom, prolazila ova žena. Evo tog teksta za koji mi se čini da je danas, posle Stojankinog samoubistva, još aktuelniji:

Cela Srbija zna da Stojanka Stojanović nije ubila bahatog “građevinskog investitora” Zorana Trifunovića. Nesrećna penzionerka samo je povukla obarač. Stojanka je saterana u levak i morala je da puca a pripremu ubistva uradili su drugi: tužilaštvo, sud, činovnici u Vladi, političari… I sam “investitor” lično.

Svi su se oni, što činjenjem što nečinjenjem, postarali da ovoj Beograđanki upropaste penzionerske dane i život pretvore u dramu koja je kulminirala ubistvom. Umesto da je država zaštiti ona je od nje napravila ubicu. Ima li išta gore u životu običnog čoveka?

Nebitno je kakav će biti sudski epilog ovog slučaja. Stojanka je iz pištolja 02. septembra usmrtila Zorana. Tada je i uhapšena, ali za nju je dovoljna kazna što će ostatak života provesti vrteći slike tog tragičnog događaja. Čime je ona to zaslužila, time što je na njenu imovinu bacio oko nekakav problematični tip?!

Tražila je zaštitu, obraćala se za pomoć u Opštini Zvezdara, tužilaštvu, pisala Vladi. I ništa. Koga je briga za neku ženu koja ih smara, a njih čeka jedan investitor na poslovnom ručku?!

Kako li se oseća tužilac u čijoj fioci je završila krivična prijava koju je protiv Zorana podnela Stojanka? Da li u njegovoj podaničkoj glavi ima mesta za misao “pa ja sam možda ovu ženu mogao da spasim”. Da li je svestan da je mogao da spasi i pokojnika. Šta li o svemu misle njegovi nadređeni, da li će iko u tužilačkoj organizaciji progovoriti o tome?

A ima šta da se progovori. Tamo, u tužilaštvu ima krivičnih postupaka protiv Trifunovića koji se vuku još od 2009. godine. Samo u Prvom beogradskom postoji pet različitih  krivičnih prijava. Zar to nije bio dovoljan signal da je “investitor” opasan lik, da mora hitno i ozbiljno da se tretira.

Tužilaštva u Srbiji, međutim, imaju prioritet da zaštite vladajuću kastu od krivične odgovornosti. To je srpsko živo blato u koje polako tone država. Sam Bog zna koliko sličnih prijava hvata prašinu po tužilačkim fiokama, koliko nasilnika i kriminalaca ima njihovu prećutnu zaštitu, koliko nevinog sveta zbog toga svakodnevo prolazi kroz pakao.

Narod oseća da je nezaštićen. Oseća da je bespomoćan i zato se i dešavaju ovakvi slučajevi. Nema sumnje da će Stojankini pucnji dopreti do glave nekog nasilnika, da će to nekome biti opomena da “povuče ručnu”, ali njen primer će poslužitui i drugim ugroženim da sami sude i presuđuju. A to nije put kojim društvo treba da ide!

I baš kao što je država podstakla Stojanku na ubistvo, tako je i “investitoru” pomogla da izgubi glavu. Poštenom čoveku zgrči se želudac kad čita šta je sve po Srbiji činio Zoran Trifunović. Prebijanja, pretnje, prevare, falsfikati… mahinacije sa porezom i dugovi. I sa svim tim on je kroz srpsko pravosuđe prolazio sa simboličnim kaznama, gotovo neokrznut.

Niko nema pravo da drugoga liši života, nije to imala ni Stojanka. Ubistvo se ne može pravdati, ali se može razumeti. Zato ne čudi što je javnost već odabrala stranu. Stojanka jeste ubila, ali nije kriva. (Bizlife)

Danas mogu samo da dodam da je ta ista država ubila i majka Stojanku. Laka joj zemlja.